Jutarnji ritual: doručak, pa hladan nes i provera mejla, fejsbuka, twittera i ostalih socijalnih mreža, a onda može da započne novi dan. Doduše to je obično uvek posle podneva (kad jutro već odavno prođe), ali šta da se radi. Kasno se leže, pa mora kasno i da se ustaje 🙂
Tako danas, dok pijem svoj jutarnji nes, odlučila sam da otkucam nešto i ovde. Nije mi bilo do kucanja prilično dugo, jer me je obuzelo neko loše raspoloženje i to je trajalo i trajalo. Mada jako volim da pišem kada sam tužna, jer mi to dosta pomaže, izbegavam da svoje loše raspoloženje širim, jer verujem da nikom nije potrebno. Sad se polako izvlačim iz tog perioda, ili se bar nadam da se izvlačim 🙂 Postoji citat koji kaže da ne možeš sprečiti ptice brige i nesreće da lete nad tvojom glavom, ali možeš uticati na to da tu ne sagrade gnezdo. Tako ja uporno ,danima pokušavam da im razrušim to gnezdo, i vremenom ću uspeti jer ja (pogledaj sliku) – nikad ne odustajem! 🙂
Nego, da krenem sa dešavanjima. Nakon što sam očistila godinu shvatila sam da je mnogo čudno kad nemam šta da radim vezano za fakultet, ne moram čak ni da posećujem tu ustanovu neko vreme, što je promena koja veoma prija. Počela sam da viđam svoje drugarice kojima je fakultet takođe dao malu pauzu, pa sad možemo da nakon dužeg vremena uživamo u našem društvu, tračarimo, pijemo kafe, jedemo sladolede, čitamo cosmo i već sve ostalo što se radi kada je žensko društvo u pitanju.
Doduše svaki put kada odemo na bazen nam zatreba kišobran, jer iz savršeno toplog i sunčanog dana uvek krene neka provala oblaka i Sunce se sakrije. I to zaista nije fer, ali mi ne odustajemo – sačekamo sledeći pakleni dan, pa se opet uputimo ka povećim rupama punih vode 🙂
Bila sam u Beogradu četri dana, imala funkcionalni sastanak sa ostalim HR-ovima AIESEC-a Srbije, i bilo nam je super 🙂 Sliku bih stavila, ali nemam jer mi nisu poslali 🙂 Razočarala sam se u kafu iz costa caffe-a, još jednom se oduševila plazma šejkom (a kako nešto što sadrži plazmu uopšte može biti loše – čiz kejk, palačinke…?!) Provela ceo dan na Adi (gde jedino i može da se preživi vreo dan), upoznala puno kul amerikanaca, stigla da posetim i Novi Sad koji obožavam i tamo drage ljude koje još više obožavam 🙂
Dok se igralo vaterpolo u Nišu, na pet minuta od mog stana, ja sam finale svetske lige gledala u kafiću u Beogradu 🙂 No, bitno je da smo mi pobedili 🙂
Razlog mog odlaska za Beograd, pored toga da vidim drage ljude i prisustvujem funkcionalnom sastanku, bio je Charity Kickball Tournament organizovan od strane Američkog Saveta (trenutno mi mozak ne funkcioniše dovoljno da prevodim ovo – nisam napomenula da sam ga isključila kada sam dala zadnji ispit 😉 znam da je ovo prilično labav izgovor, ali bar imam neki). Pobedio je tim za koji sam i ja igrala i sav sakupljeni novac je otišao za decu sa posebnim potrebama. A evo smo mi (pobednički tim):
Šta je još usledilo nakon mog dolaska iz Beograda je okupljanje A-SMYLE alumnista i finalista u Nišu. Prošle godine sam organizovala prvo takvo okupljanje, koje se desilo i ove godine 🙂 Shvatila sam koliko uživam u druženju sa A-SMYLE ljudima, kako je lepo slušati dogodovštine iz Amerike, brigu i strah oko priprema za odlazak i prisećanja tog perioda mog života. Uvek je super čuti i po koji trač sa orijentacije pre polaska, i videti sva ta slatka, nasmejana lica 🙂
Nakon druženja sa fantastičnim novim (i starim) prijateljima, negde oko 6 ujutru počelo je trajno da mi se vraća dobro raspoloženje 🙂
Palo mi je na pamet (između ostalog) kako ne shvatam pravu svrhu lap topa (koji inače posmatram kao običan kompijuter) dokle god ne nestane struja. A s obzirom da se to često dešavalo u zadnje vreme (verovatno opet rade nešto u ulici) – tek tada shvatim njegovu pravu vrednost i budem sva srećna zbog toga što kad je sve „mrtvo“, moj lap top svetli i ja imam šta da radim tj na čemu da radim 🙂
Često se žalimo na vrućinu, visoku temperaturu i Sunce, a onda tek kada odemo na bazen (ili more) i sjajno Sunce zamene tmurni oblaci puni kiše, shvatimo koliko bi ustvari voleli da se to Sunce vrati i da opet bude vruće. E, to je muka s ljudima, nikad ne znaju šta hoće 😉
Isto tako i u životu, ne shvatamo pravu vrednost nekih stvari dok se ne desi nešto (uglavnom nedostatak-gubitak istog) da uvidimo koliko nam to zaista treba i znači.
Ponovo sam se podsetila toga da je ljubav bezuslovna i da i kad volimo to radimo zbog sebe – jer to nas čini srećnima i obogaćuje našu dušu 🙂 Koeljo kaže da svako ko voli da bi ga voleli gubi vreme – zapravo treba voleti zbog sebe, a ne jer očekujemo nešto za uzvrat 🙂 I kada se malo razmisli, naša sreća je ipak u našim rukama (da budem preciznija – glavama) i bezuslovna je, kao i ljubav 🙂
Naučila sam da treba ceniti i najsitnije stvari u životu, a pogotovo one veće, nikog i ništa ne trebamo uzeti zdravo za gotovo i smatrati da će uvek biti tu, jer neće (i struja, na koju mislimo da imamo sva prava u svakom trenutku, čak i u 21. veku, može da iz čista mira nestane), i naravno, ukoliko nešto želite – nemojte nikada odustati! 🙂
Inače u ovom postu izostaju citati, jer tek treba da odem do biblioteke da pokupim koju dobru knjigu za čitanje da bih mogla da odatle izvlačim pametne stvari, jer se od mene i ne mogu baš čuti 🙂
Uživajte u letu, i životu 🙂
Ana B.
3 Responses
Wow, super! 🙂 Samo tako nastavi :)Trichko
ana ako vidis ovaj koment -znaci da sam se pomucila oko prijavljivanja na ovaj blog. i svasta su nesto trazili od mene…. a ja sam sve to uradila samo da bih mogla da ti kazem -super je,mnogo mi se svidja i odusevilo me par recenica pogotovo =) divno . :* <3
hahaha Ana d haker! Ja sam tako ponosna na tebe! 🙂 Nikad ti necu zaboraviti ovu zrtvu! :)Hvala 🙂 keep reading it and I ll keep updateing it 😀 i ne znam zasto pishem na eng :)Tricko, hvala i tebi :**i hvala svima koji citaju moje skrabotine :))