Promena? Sreća? Nesreća?

Ako bi me pitali šta je to čega se većina ljudi plaši, osim standardnog odgovora – smrti, ili možda javnog nastupa, sigurno bih spomenula i – promene! Iz nekog razloga, ljudi je se veoma plaše.

Počnimo od običnih stvari – sigurna sam da svi mi svakog dana poznatim putem idemo na posao, u školu, na fakultet. Svakako da možemo da stignemo do odredišta i nekim drugim putem, ali na ovaj smo već navikli i nekako je lakše, a možda i bliže. Izlazimo uglavnom na mesta na koja smo i do sad izlazili, sa ljudima sa kojima se družimo već neko vreme. Kada nas neko „ispali“, otkaže u zadnjem trenutku, kada auto neće da upali, kada krene da iznenada pada kiša, mi se iznerviramo i sve nam to smeta jer je došlo do promene. Nije onako kako smo planirali i moramo da se prilagodimo novonastaloj situaciji. Kada je reč o svakodnevnim stvarima, lako je prilagoditi se. Ali šta kada dođe do većih i ozbiljnih promena? Ostanemo bez posla? Moramo da pređemo da živimo u drugi grad? Državu? Kontinent?! Ostavi nas dečko/devojka/muž/žena? Tada to doživljavamo kao stres, ogromnu nesreću koja se nad nama svila i vreme prolazi dok se mi pitamo šta ćemo sad i dok tugujemo za jadnom sudbinom koja nas je zadesila. Na tu temu mogu da vam ispričam jednu priču:

„Starac i njegov sin su radili na farmi. Imali su samo jednog konja koji je vukao plug. Jednog dana konj je pobegao.
„Užasno“ – sažaljevale su komšije. „Kakva nesreća.“
„Ko zna da li je to sreća ili nesreća“, odgovorio je starac.
Nedelju dana kasnije, konj se vratio sa planine, a sa njim je došlo i pet divljih kobila.
„Kakva sreća!“ – povikale su uzbuđeno komšije.
„Sreća? Nesreća? Ko zna?“, odgovorio je starac.
Sledećeg dana, sin je, pokušavajući da pripitomi jednu od kobila, pao i polomio nogu.
„Kako je to strašno! Kakva nesreća!“ – pričale su komšije.
„Sreća? Nesreća?“
Zatim je došao rat i vojska je regrutovala sve mladiće. Starčev sin im nije bio od koristi, pa su ga poštedeli.
„Sreća? Nesreća?“ – iz knjige „Put mirnog ratnika“, Den Milman

Neka vam ova priča bude na umu sledeći put kada odlučite da kategorišete neki događaj kao nesreću. Sreća? Nesreća? 🙂

S druge strane, mnogi ljudi odaberu da se pomire sa situacijom ma koliko loša ona bila samo da ne bi sami inicirali promenu. Oni žele da ostanu tu gde jesu, jer im je sve poznato i ne žele ni da se potrude da im negde drugde bude bolje, da probaju nešto novo, da okrenu novi list. Slušam mnoge ljude koji se žale na zemlju u kojoj žive. Kažu da žive loše i upoređuju se sa ljudima u drugim zemljama. A kada ih pitam zašto ne odu u neku od tih zemalja i probaju da tamo negde pronađu svoju sreću, naći će hiljadu izgovora. Obrazovni sistem ovde ne valja, a zašto onda ne odu ti koji se žale da studiraju negde gde valja? Nema para, ni stipendija, oni su jednostavno loše sreće pa ih ništa neće. Jedina istina je da oni ne žele radikalne promene. Ne žele da probaju, ne žele da se prilagode, ne žele da se upuste u nešto novo i drugačije. Promene iziskuju napor, volju, snalažljivost, rad, trud, upornost, hrabrost. Nije to ni malo lako. A u ovoj mojoj zemlji, svi žele nešto što je lako. Potpisali smo sad ovaj sporazum za priključenje Evropskoj Uniji i odmah se pitamo šta mi time dobijamo? Dobijamo? Treba neko nešto da nam da? Ne znam za vas, ali do mene još uvek nije došla informacija da negde neko nešto deli? Jer, da nam deli, možda bismo ispružili ruke i uzeli… Ali, pošto treba da se radi, zaradi i zasluži, onda nam ni ta EU neće baš mnogo toga doneti…

„Život ima tri pravila: Pradoks, Humor i Promenu. Paradoks: Život je misterija i nemoj da gubiš vreme pokušavajući da ga razumeš. Humor: Održi smisao za humor, pogotovo o samom sebi. To je najveća snaga. Promena: Znaj da ništa nikada ne ostaje isto.“ – Den Milmen

Činjenica je da se sve stalno menja, a svi se toliko plašimo tih promena i trudimo se da ih izbegnemo, umesto da ih prihvatimo i sami iniciramo. Promene su znak života, znak da se nešto dešava, da se negde krećemo, da nas čekaju nove lekcije, avanture, poznanstva. A to je život – sakupljanje lekcija, uživanje, putovanja,  poznanstva, priče, promene! Mene promene čine živom. Ako je duže vreme sve isto, mirno, poznato, sama uzburkam svoje more, popnem se na neki od  mnogobrojnih talasa i pustim da me odvede negde, da vidim kako je tamo, pa se vratim nazad, da bih opet negde otišla. Ne bi mi bilo zabavno da uvek budem na istom mestu. Verujem da se promene uvek dešavaju s razlogom. Zato ih uvek zagrlim, prihvatim, i nastavim da sa njima plešem i plivam.

Ana B.