Srbija – zemlja kontradiktornosti

Moj pas mi ne dozvoljava da učim, ja se zaista trudim, ali on ne da. Šta ću. Nije ovo što vidite na slici sve. Pored toga što sedi na mojim knjigama i papirima i reže kad hoću nešto da uzmem (a vidite da je strašan i da ne smem da se bunim kad krene da mi reže!), redovno mi donosi prljave čarape. Najviše voli kad spavam da mi ih podmete pod nos. Prosto uživa u tome. Gura se uz mene, jer mora kad sedi pored da dodiruje bar neki deo mog dela, da bi bio siguran da sam tu. Kad se pomerim, pomeri se i on za mnom. I naravno, obožava da sedi na mojim papirima. I kada se zagledam u knjigu on stane, izbulji oči, gleda me i čeka da obratim pažnju na njega. Šta čovek da radi onda? Mora da prestane da uči i krene da piše blog 🙂
Čupi
On me zapravo spašava od raznih mentalnih bolesti, od kojih normalan student može da oboli spremajući ispit. Zaista mi je intrigantna kontradiktornost profesora na mom fakultetu. Na predavanjima slušamo o tome kako kada pišemo treba da budemo ekonomični – da sa što manje reči kažemo više, da budemo precizni, konkretni. Rečenice treba da budu kratke i da imaju jasnu poentu. A onda uzmemo knjigu napisanu od strane profesora, gde je jedna rečenica dužine prilično dugačkog paragrafa. Da ne spominjem puno zareza, umetnutih rečenica, ubačenih reči „naime, zapravo, na kraju krajeva, dakle, s obzira na to, sve u svemu“, gde se ja, već kod trećeg reda jedne rečenice, pošteno pogubim, i moram da prešaram sve nepotrebne reči, pa da pročitam rečenicu ponovo bez njih da bih je razumela. Ne znam, možda je to i do moje inteligencije. Mada u svoju odbranu mogu da kažem da se i mnogi drugi žale, tako da nisam jedina 😀 (ne znam da li me to čini manje glupom, ali je ipak utešno… bar do nekle). Ne kažem da bih ja bolje napisala knjigu (pod pretpostavkom da bih je uopšte, ikad, pisala), ali, čisto hipotetički, ako se to ikada desi, moja knjiga će bar biti jednostavna, kratka i jasna. Lako razumljiva. Ne mogu svi da budu kao Andrić i da pišu rečenice na dve stranice. Ali to, na žalost, nisu svi baš shvatili. Sada ja i moje kolege moramo da ispaštam zbog toga.
Još nešto što  me zaista „oduševljava“ (ironično!) u našem obrazovnom sistemu je to što on (sistem), uopšte i ni malo ne podržava studentsku van fakultetsku angažovanost. Ne dao Bog da morate da idete na neku konfenrenciju, ili putovanje/seminar, ili da odsustvujete sa predavanja zbog sastanka u nekoj organizaciji. Za kraća odsustva (koji sat), biće okej ukoliko se samo javite profesoru – s tim što svakako imate prava na tri munisa, pa kad četvrti put treba da idete negde, e onda će već biti problema. A ako hoćete da nekoliko dana budete odsutni, morate tražiti dozvolu od svakog ko je neko, po hijerarhijskom uređenju na fakultetu. Kontradiktorno tome je to što samo fakultetska diploma neće zaposliti nikog! (osim ako nemate ili ne poznajete nekog ko je neko). Ma koliko oni „uzdizali“ naš obrazovni sistem, i hvalili naše fakultete, gde, realno, učimo i šta treba i (mnogo više) šta ne treba i šta uopšte nije relevatno (a još manje praktično primenljivo), surova istina je ona gore napomenuta.
O bolonji bolje i da ne pričam. Prethodnih nekoliko dana sam bila u Novom Sadu i pričala sa drugaricom koja mi kaže kako je sve ispite položila preko kolokvijuma, i kako ne treba da izlazi na ispite sad u roku već može lepo da uživa i radi druge zabavne stvari (tj. sve zabavne stvari, jer je sve zabavnije od spremanja ispita). Tako je to u Srbiji, negde je bolonja – bolonja (ono što treba da bude), i svi se ispiti polažu preko kolokvijuma, a negde (kao na primer na mom fakultetu) – kolokvijumi su samo jedna od predispitnih obaveza. Za ispit svakako mora da se uči znatno više nego za kolokvijum, i naravno mora da se izađe i sve to lepo izdeklamuje. Fakultet treba da shvatimo kao mamu, tatu, dečka, najboljeg druga i drugaricu i sve ostalo što nam je potrebno, jer ako imamo sve to nabrojano kao odvojene entitete, teško da ćemo moći sve da uskladimo sa ovakvim sistemom. 
U razgovoru sa gospodinom Countryman-om smo baš pitali šta bi to u Srbiji trebalo da se promeni kako bi napredovali i bili još bliži Evropskoj uniji, jedan od stavki koju je još na početku pomenuo je – sređen i dobar obrazovni sistem, od koga smo mi prilično daleko. Evo slike sa sastanka:
Neću više kukati. Nije ovo baš ni kukanje, više je realan opis činjenica. Odoh sada da pišem još jednu od predispitnih obaveza (pored onih gore spomenutih kolokvijuma), i da se trudim da razumem rečenice od deset redova i dvadeset zapeta. 
Nek mi je sa srećom.
Do sledećeg čitanja, a mog pisanja,
nadam se da čitate neko zanimljivije štivo od onog koje sam ja primorana da čitam 🙂
Ana B.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Analogične priče

Moj newsletter iznenađenja. Ne znaš kad će tačno da ti stigne u inbox, ali obećavam ti da će priča biti vredna tvog vremena.

Unesite ključne reči za pretragu: