Obići svet je zbog toga uzbudljivo, da bi se ovde vratilo…

0Shares

Ne sećam se kada sam zadnji put putovala vozom. Evo me sada, nakon pređenih oko 1200km u prethodne dve nedelje, dok slušam kako voz hukće i kreće se u pravcu Novog Sada, odlučila sam da pokušam da skratim vreme i napišem koji red za blog.

ispred Nymphenburg dvorca, Minhen

Da dan (i baterija lap topa) traju koji sat duže, verovatno bih imala više postova mesečno. Ponekad pomislim da ako ustanem dovoljno rano, moći ću da stignem da završim sve svoje obaveze, ali ovih dana mi se ta teorija ne ispostavlja kao tačna. Ima dana kada je zaista dosadno i kada samo čekam da se nešto konačno desi. Trenutno je na snazi onaj drugi period – kada čekam da život malo uspori, da mogu da odvojim vreme za odmor i opuštanje. S obzirom da mi više prijaju “zauzeti” dani, neću se žaliti.

S obzirom da ja volim ponekad da budem totalno random – kad smo već kod vozova, i prevoza uopšte, moram da kažem kako bi zaista bilo fer, pošteno i pametno da nama, mukicama koji imamo veze na daljinu(pogotovo duže vreme), treba omogućiti neki ultra popust na vozove, buseve i ostala prevozna sredstva u zemlji. Uzimajući u obzir broj sati koji provodimo mesečno u putu i količinu novca koji ostavljamo za karte, smatram da s punim pravom zaslužejemo velike olakšice! Možda ću se u budućnosti više baviti ovim problemom, jako bitnim za čovečanstvo, jer nekako sam sigurna da bi se još mnogi složili sa mojim fantastičnim predlogom J 
Da se sada vratim na ono o čemu sam u stvari htela da pišem:
Kada sam se vratila iz Amerike, mislila sam da nakon godinu dana provedenih hiljadama kilometara daleko od svih i svega poznatog, ću moći da idem gde god, budem jaka, i izdržim s lakoćom sve sledeće što mi se bude dešavalo u životu. Onda prođu godine, i ustali se neki način života i rada i ponovo se čovek uljuljka u poznate stvari i ljude i navike… i onda se zapitam šta se desilo sa tom mišlju, i gde sam ona ja od ranije – koja je živela u uverenju kako je odrasla, samostalna i zrela.
Zapravo, trebao mi je put do Nemačke da se podsetim kako je teško kad si potpuno sam negde gde nikog nemaš i ne znaš i gde je sve nepoznato i tuđe. Putovati sa nekim je jako zabavno i uzbudljivo; mogla bih tako danima i ne bih mislila ni šta drugo osim da se provedem lepo, vidim što više stvari, slikam se, javim mojima da sam živa i zdrava i to im je dosta. Međutim, kada ideš negde potpuno sam, i niko te ne čeka… zapravo je jako tužno. Jesu to bila samo pet dana, i jeste celokupno iskustvo bilo fenomenalno, veoma korisno, kvalitetno, drugačije i nezaboravno. Međutim, tu su onih nešto manje od tridesetak sati puta u oba pravca, gde sam, praveći društvo sama sebi, mogla da se zapitam i ponovo shvatim mnoge stvari koje sam zaboravila, ili jednostavno sklonila u stranu zato što sam ih imala i smatrala svojim pravom i normalnim okruženjem.
Zanimljivo je to kako kad ste u nekom nepoznatom svetu, i kada ne znate gde treba ići, koga pitati i šta kupiti, poželite da je neko tu da misli za vas i na vas… ili da bar samo popričate sa nekim za koga znate da vas voli i da vam misli i želi dobro. Takođe, kada se ujutru probudite i poželite da imate koga da pozovete – na kafu, trač partiju, pitate za savet ili šta god, shvatite da ljudi za koje ste mislili da su uvek tu i da će uvek biti tu ma kako se vi ponašali i ma koliko vi (ne)mislili na njih, nisu uvek tu i s obzirom da ne znate šta i gde život nosi, možda i neće. Pa onda možda počnete malo više da cenite ljude oko vas i da se na drugačiji način ophodite prema njima J Za mene je to bilo pozitivno iskustvo, shvatila sam da sam srećna J I shvatila sam da volim ljude koje volim, i da ih cenim i da to želim da im pokažem.
U životu mnogo puta naiđemo na raskrnice – i mnoge se mogućnosti pojave ispred nas. Mladi smo, hvala Bogu zdravi, pametni, sposobni, ambiciozni pa bi smo nekad svuda išli i sve probali. Mislimo da je sad trenutak kada treba živeti, uzeti sve, ići svuda, steći iskustvo, isporobati sve što se može isprobati. Jednim delom smo potpuno u pravu, jer to možemo, a i svi pričaju kako treba živeti tako. Standardne izreke: ‚‚Treba živeti punim plućima‚‚, ‚‚uzmi sve što ti život pruža‚‚ i slično. Međutim, dođe i trenutak kada treba stati i zapitati šta se tu žrtvuje; a nešto mora, jer kada krenemo jednim putem, ne možemo u isto vreme biti i na drugom. Uvek treba imati na umu da kad se nešto dobije, nešto drugo se izgubi. Kolika je cena svake odluke koju donesemo? Ako je previsoka, nemojte kretati tim putem.
Da ne davim više o svojim razmišljama i unutrašnjim dijalozima, ipak je to tridesetak sati puta, a vi ne bi ste da budete u mojoj glavi.
ittt grupa, Olimpiacentrum, Minhen
Što se zanimljivosti tiče – na kilometar se videlo da smo turisti u Minhenu. Ma koliko pokušavali nismo uspeli da siđemo u metro sa strane na koju se ulazi u s-bahn, već smo uporno ulazili na stranu na koju se izlazi, što je prilično razočaravajuće jer smo se zaista trudili.
Karlsplatz, Minhen
 
Veče kada smo odlučili da izađemo do grada pogodilo se da bude u toku neki ulični festival, tako da gradski prevoz nije išao ulicama kojima je trebalo. Uprkos tome što smo uporno pokušavali da nađemo koji autobus da nas u kasne noćne sate vrati do stana, morali smo zaustaviti taxi. Vozač je bio bošnjak, pa se mi lepo ispričali J
Probala sam tajvanski čips, koji je od pirinača J I napravila množinu te imenice, ako niste znali, množina od pirinač je pirinči – veoma jednostavno! (ako vam treba još koja reč koja ne postoji, obratite mi se).
Jeli smo predobru pastu sa nekim kineskim slatko slanim prelivom i kikirikijem, razmenili iskustva i zanimljivosti iz raličitih zemalja (Portugal, Poljska, Taivan, Kenija), fantastično se proveli i naučili puno korisnih stvari.
 
pasta sa fantastičnim kineskim prelivom i kikirijem
S obzirom da mi se rođendan pao tamo, pevane su mi rođendanske pesmice na 4 različita jezika 🙂 Pilo se nemačko pivo i jele perece, što je suvišno i pomenuti uopšte. Iako nisam ljubitelj piva, dopalo mi se ono sa limunadom i koka kolom 🙂 Pripreme za Oktobarfest su uveliko trajale…
Nemačka narodnja nošnja; izlog prodavnice
slika u liftu 🙂
Citat koji sam odlučila da podelim ovaj put sa vama je: “Kreni na put. Kud bilo. Promijeni kraj, ljude, nebo…

Svakome bi trebalo odrediti da putuje s vremena na vrijeme. Čak i više: da nikada ne zastane duže nego što je neophodno. Čovjek nije drvo, i vezanost je njegova nesreća, oduzima mu hrabrost, umanjuje sigurnost. Vežući se za jedno mjesto, čovjek prihvata sve uslove, čak i nepovoljne, i sam sebe plaši neizvješnošću koja ga čeka. Promjena mu liči na napuštanje, na gubitak uloženog, neko drugi će zaposjesti njegov osvojeni prostor, i on će počinjati iznova. Ukopavanje je prvi početak starenja, jer je čovjek mlad sve dok se ne boji da započinje. Ostajući, čovjek trpi ili napada. Odlazeći čuva slobodu, spreman je da promijeni mjesto i nametne uslove.” 


Do sledećeg čitanja, a mog pisanja: 
ukoliko imate mogućnosti, putujte što više. Učite od drugih, ali i na svojim greškama, jer kažu da kada naučite iz svog neuspeha, onda to više nije neuspeh. Rastite (psihički), družite se, razgovarajte, trošite vreme i energiju na ono što ste sigurni da vam zaista znači… i što je najbitnije – slušajte svoje srce, jer ono nekako već zna kuda treba da idete. 🙂


Ana B.

Prijavi se da dva puta mesečno dobijaš nove tekstove i koristan sadržaj u inbox:

Subscribe

* indicates required




Ana Brzakovic Written by:

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Please answer CAPTHCHA code before posting * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.