Skoro mi je stiglo pitanje od osobe koju „znam“ sa twittera, ali ne i lično. Pitanje je bilo jako prosto – Ko si ti? Krenula sam da kucam odgovor, pa sam zastala jer zapravo ne znam šta da napišem! Jel se zapitate nekad ko ste? Šta biste vi odgovorili na ovo pitanje?
Meni odmah padne na pamet sledeća priča:
„Jedna žena je pala u komu i najednom kao da se našla pred božjim sudom.
-„Ko si ti?“ – upitao je Glas.
-„Ja sam Marta Lorens“.
-„Ne pitam kako se zoveš,već ko si ti.“
-„Ja sam gradonačelnikova žena“.
-„Ne pitam čija si žena, već ko si ti“.
-„Ja sam majka četvoro dece“.
-„Ne pitam čija si majka, već ko si ti“.
-„Ja sam učiteljica u školi“.
-„Ne pitam šta radiš, već ko si ti“.
I sve tako, šta god bi rekla, nikako da kaže pravi odgovor.
-„Ko si?“
-„Hrišćanka“.
-„Ne pitam koje si vere već ko si“.
Na kraju, pošto nije umela da odgovori, vraćena je nazad. Kada je ozdravila, rešila je da otkrije ko je i sve se promenilo.“
Zanimljivo, zar ne? Svi smo mi mnogo toga. Kažu da poenta nije da budemo neko ili nešto već da postojimo! Ne treba da sebe obeležimo, niti da kačimo sebi bilo kakvu etiketu. Ne treba da se vežemo za svoje ime, partnera, titulu, funkciju, ambiciju. Kada se vežemo za nešto, onda nas to uslovljava, guši.
Šta će se desiti ako nam to sa čime smo se poistovetili bude oduzeto? Onda prestajemo da postojimo?
Ne, mi smo i dalje tu, samo sa drugim natpisom ispod našeg imena, sarađujemo sa drugim ljudima, živimo na drugom mestu…
Mi smo mnogo više od naše spoljne manifestacije. Mi smo mnogo više od onoga čime se bavimo i onim čime se zabavljamo. I, što je još bitnije, mnogo smo više od onoga što drugi misle da jesmo. „Ja nisam ono što ti misliš o meni. Ja sam ono što odlučim da budem.“ Tu bih još dodala – i neću se precizno definisati, jer se stalno menjam, jer nas promena čini živima. I neću se poistovećivati ni sa kakvim titulama, pridevima ni atributima, jer sam slobodna – da izberem kada ću biti, ko ću biti, kakva ću biti…a opet ću uvek biti ja.
 |
| Copyrights: moja talentovana prijateljica Jelena Lučić |
„Gledajte dalje od onoga što se vidi.“
Skoro sam čula da je sin pitao mamu koji fakultet treba da završi da bi postao menadžer?!
Tužno je što su ljudi danas: bogati, doktori, direktori, menadžeri, zauzeti, predsednici, organizatori… I u celoj toj jurnjavi oko sopstvenog naslova zaborave da na prvom mestu budu – ljudi! Budi čovek pre svega, pa ćeš lako biti sve ostalo. Kada bi sve materijalno što imaš oko sebe nestalo, šta bi ostalo?
Kažu da ko pobedi sebe, može da pobedi čitav svet. „Znati druge je mudrost, a znati sebe je prosvećenost.“
Mislim da čitav život upoznajemo sebe, ali da se nikad u celosti ne spoznamo, jer se stalno menjamo. Nekada promena nismo svesni, nekad ih sami iniciramo, a nekad se dese spontano, da ih i ne osetimo. Kada se u situaciji sličnoj onoj iz prošlosti ponašamo i razmišljamo drugačije nego ranije, shvatamo da smo se promenili. Čini nam se da konačno razumemo i shvatamo neke stvari i zbog toga drugačije reagujemo. Popeli smo se jedan stepenik, a stepenište je beskrajno. Dok god smo toga svesni, na dobrom smo putu.
Uživajte penjući se stepenicama do vas samih. I nemojte da slušate druge. Na vrh se jedino popela žaba koja je bila gluva. Ne znam da li znate priču o žabi, ali ispričaću vam je drugi put. Kažu da se sutrašnji uspeh započinje danas, tako da sad moram da krenem.
„Nije važno šta kažu o tebi. Važno je šta kažeš samom sebi.“
Budite prvo čovek, pa sve ostalo.
Ana B.
