Dugo sam mislila da je planiranje način da ostanem sigurna. Što više razradim detalje, predvidim moguće scenarije i predupredim tuđe greške, to ću se osećati mirnije. A zapravo se dešavalo suprotno: što sam više pokušavala da kontrolišem, to sam bila umornija, napetija, a život je i dalje nalazio načine da me iznenadi.
Iako sam važila za osobu koja “ima sve pod kontrolom”, iznutra sam bila iscrpljena od pokušaja da sve držim u svojim rukama. U nekom trenutku sam shvatila da je došlo vreme da naučim kako da manje planiram i budem više spontana (pustim kontrolu). Ne zato što je to zvučalo duhovno ili moderno, već zato što je postalo pitanje mog zdravlja i mira.
Jedna od najtežih stvari koje sam u životu učila (i dalje učim) je kako pustiti kontrolu.
Kako je to ironično: učimo da „pustimo“ nešto što nemamo.
U ovom tekstu pišem baš o tome – zašto toliko težimo kontroli, kako nas ona zapravo sabotira, koje izgovore koristimo da je opravdamo, i najvažnije – kako sam naučila da je pustim i šta mi je to donelo.
Zašto pokušavamo da kontrolišemo sve (i kako nas to umara)?
Volela sam da mnogo planiram. Excel tabela za sve, da se nešto ne propusti. Ako nešto ne prođe kroz moje ruke, ako ne isplaniram unapred do detalja, uključujući sve moguće scenarije – to nije bilo dovoljno dobro. Pišem uputstva, proveravam, mislim unapred.
U svakoj situaciji, od posla do običnog izlaska: Gde ćemo parkirati? Ima li mesta za sve? Šta ako dođe još neko? Šta ako nas bude manje? Kojim redosledom nešto treba da se radi i kako tačno?
U tom perfekcionizmu (koji sam ja nazivala odgovornošću) nisam videla da je iza svega – strah.
Strah da nešto ne krene po planu, da ne budem iznenađena, da ne budem razočarana, da ne izgubim osećaj sigurnosti.
Kontrola je zapravo često naš način da ostanemo bezbedni. Ipak, kako objašnjava Dipak Čopra, to je velika zabluda: “Potreba za kontrolom bazira se na strahu. Puštanje kontrole je osnova slobode.”
Osim njega, Majkl Singer jako lepo objašnjava: “Moraš da shvatiš da tvoja želja da kontrolišeš svet jeste ono što te čini nervoznom. Nije svet taj koji stvara tvoju anksioznost, već tvoj pokušaj da ga kontrolišeš.”
Kontrola ne donosi sigurnost, već često samo umor, frustraciju i iscrpljenost.
Izgovori koje koristimo da opravdamo kontrolu
Mnogo puta nesvesno pokušavamo da kontrolišemo ishode, ljude i događaje oko sebe, a onda svoje ponašanje pravdamo nekim logičnim i “prihvatljivim” izgovorima. Često čujem:
“To nije kontrola, to je strategija.”
“Ako ne isplaniram detaljno, ostali će zaboraviti (na neki baš bitan detalj).”
“To je taktičko planiranje, a ne mikromenadžment.”
“Upornost je vrlina – da nisam forsirao i ubeđivao, ništa se ne bi ni desilo.”
I u tome ima istine – mi smo takvim ponašanjem zaista dolazili do rezultata, pa mislimo da je to jedini način koji funkcioniše. Ali ono što retko priznajemo je cena koju platimo.
Trošimo energiju, sate, dane i noći razmišljajući, planirajući, predviđajući, brinući i proveravajući svaki mogući scenario. Sve to pod pritiskom da stvari moraju da idu baš onako kako smo ih mi zamislili.
Forsiranje i ubeđivanje su pokušaji kontrole.
Zanimljiva je etimologija reči “ubediti” – “uvesti u bedu”. Ubeđivanje je zapravo guranje svog stava, koje često donosi frustraciju i konflikt.
Bolje je uveriti (u veri) nego ubediti.
A za uverenje je potrebno poverenje. Ako verujemo ali moramo stalno da proveravamo i podsećamo – to nije vera, to je kontrola.
Ako kontrolišemo, ne verujemo.
No, da se vratimo na cenu.
Kako se osećamo kada dođemo do rezultata nakon forsiranja i ubeđivanja drugih? Kako se oni osećaju kada nešto urade samo zato što smo ih toliko “pritiskali”?
Iz ličnog iskustva svi mi znamo koliko forsiranje, kontrola i upornost znaju da budu iscrpljujući.
Dok sam svom bivšem momku objasnila da nemamo poslugu i da mora sam da raspremi sto, stavi posuđe u mašinu i pomogne u kući, izgubila sam volju za tom vezom. Kad je on konačno počeo to da radi – posle mnogo svađa i inata – ja nisam osetila olakšanje ili uspeh, već umor.
Naše društvo nas je naučilo da se za rezultate treba boriti, mučiti i žrtvovati. Tako smo dolazili do uspeha, pa smo to prihvatili kao pravilo igre. Nismo se zapitali da li može drugačije, i nismo obraćali pažnju na cenu koju plaćamo.
Koliko puta smo bili besni i frustrirani jer “moramo” da se žrtvujemo? Te prećutane svađe, neizražene emocije i stalni pritisak često se manifestuju kao bolest – bilo da je to hašimoto, napetost u grlu ili neka autoimuna bolest.
Dobra vest je da može drugačije.
Šta je stvarno u našim rukama (a šta nije)?
Istina je jednostavna: kontrola je iluzija.
Možemo da utičemo samo na sebe. Na svoje misli, reakcije, ponašanja i odluke. Sve ostalo – tuđi izbori, ishodi, vremenski uslovi, promena planova nisu pod našom kontrolom.
Kada pokušavamo da kontrolišemo ono što ne možemo, uđemo u borbu sa stvarnošću. A to stvara frustraciju.
Nisam na moru – a želela bih da budem = frustrirana sam.
Bolesna sam – a želela bih da sam zdrava = frustracija.
Neprihvatanje stvarnosti je ono što nas boli, nervira, stvara frustraciju ili anksioznost.
Prihvatanje stvarnosti, kakva god da je, je prvi i neizostavan korak ka promeni. Nakon toga možemo da preuzmemo odgovornost i da vidimo šta je do nas – šta mi možemo da uradimo da promenimo ono što nam se ne sviđa.
Čopra to divno objašnjava u zakonu nevezanosti (Law of Detachment), gde kaže da kada “guramo, vučemo i forsiramo” – mi se zapravo suprotstavljamo celom Univerzumu, borimo se protiv stvarnosti. Parafraziraću ga:
Kada nešto forsiraš da se desi, trošiš ogromnu količinu energije. Ono što je tvoje dolazi sa lakoćom, u pravo vreme.
Dolazimo do pitanja od million dolara – kako da pustim kontrolu a postupim strateški odgovorno tako da se stvari ipak dese?
Kako pustiti (kontrolu) a ne odustati?
Suprotno od kontrole nije – ne raditi ništa i “čekati sudbinu”. To je druga krajnost.
Mi smo kreatori našeg života. Bez akcije nema reakcije.
Suprotno od kontrole su:
✔ Jasna namera
✔ Svesna akcija
✔ I onda – poverenje i (pre)puštanje.
Znam jasno šta želim i gde želim da stignem. Uradim sve što je do mene, a onda pustim.
Verujem da će doći baš ono što je najbolje za mene u ovom trenutku. Možda će to biti baš ono što sam zamislila. A možda nešto mnogo bolje.
Ne postoji samo jedan ispravan put. Otvorena sam za različite puteve do cilja. Otvorena sam da saznam da je neki novi cilj bolja destinacija za mene ili da moram da negde svratim ili nešto sačekam pre nego dođem tamo gde želim. Prisutna sam, usput učim i volim život.
Šta mi se dogodilo kada sam pustila kontrolu?
Neke od najlepših iskustava su mi se desila kada sam pustila kontrolu i rekla prihvatiću šta mi dođe i šta me pozove.
Od nekog ko uvek ima planove za putovanja (“I may not have everything but I have my next flight booked”), prošle godine sam prvi put osim još davno isplaniranog jedrenja imala 0 (slovima: nula) planova. Čak sam rekla – ako treba da budem u Beogradu ispod klime po ceo dan, biću. Čitaću neke dobre knjige uz hladnu kafu na kauču (svako ko me poznaje zna da uopšte nisam fan Beograda, posebno ne po velikim vrućinama).
Nakon tog prvog jedrenja potpuno spontano usledili su pozivi za još jedno, pa za još jedno. I mogla sam da im kažem “da” samo zato što nisam isplanirala ništa drugo.
To su mi najbolja letovanja do sad. Puštanje kontrole omogućilo mi je da osetim spontanost, lakoću organizacije i fantastične sinhronicitete.
Ovo nije lako.
Prethodna ja bi bila u panici i žalila sebe unapred što će na instagramu gledati druge ljude kako uživaju pored mora, a ja ne. Onda bih bila u još većoj panicii jer “ako se do sad nisi organizovala, nećeš moći u zadnji čas”, “svi su već nešto isplanirali, ti nećeš imati s kim” itd.
Možda primer sa odmorom deluje neozbiljno, jer lako je “pustiti kontrolu” oko toga gde ćemo na odmor, ali kako to funkcioniše u drugim situacijama?
Početkom godine sam zbog situacije u zemlji ostala sa manjim brojem klijenata nego što sto sam planirala, jer su neki želeli da se malo povuku i obustave marketing. Stara ja (control freak mode) bi kao muva bez glave počela da traži nove prilike, možda i da gleda oglase za posao.
Ovaj put sam prihvatila trenutnu situaciju takva kakva je, postavila jasnu nameru da pronađem klijente koji posluju na inostranom tržištu i uradila par koraka ka tome. Od maja imam dva nova takva klijenta, plus su se vratili i neki od starih a i jedan sinhronicitet je doveo do toga da vodim promociju dolaska Dipaka Čopre (čoveka od koga sam učila puštanje kontrole) u Beograd.
Treba ovde da dodam da sam počela saradnju sa dve nove saradnice a da nisam nigde objavila da nekog tražim. One su našle mene. A ovo je inače još jedna zona stresa jer kad vam se poveća posao morate što pre da proširite tim, a naći prave ljude ume da traje.
A bilo je tu još par “sitnica” da su čak i (fizičke) stvari došle do mene (u vidu poklona, od nepoznatih ljudi).
Sve je počelo pre par godina, kada sam “uronila” u meditacije, knjige i video sadržaj Dipaka Čopre, a kasnije i Džoa Dispence. I od tada ih redovno primenjujem.
Učitelj koji me je naučio da pustim kontrolu dolazi u Beograd
Ko je Dipak Čopra (Deepak Chopra)?
- Viši naučnik u organizaciji Gallup
- Klinički profesor porodično medicine i javnog zdravlja na Univerzitetu Kalifornije, San Dijego
- Osnivač platformi Cyberhuman.ai i DeepakChopra.ai
- Autor više od 95 knjiga o duhovnosti, svesti i integrativnom zdravlju, prevedenih na 43 jezika, uključujući brojne New York Times bestselere
- Gostovao u emisijama Oprah Winfrey, The Ellen Show, Good Morning America,
- Sarađivao sa liderima kao što su Arianna Huffington, Ray Dalio, Tony Robbins, Lady Gaga, i mnogi drugi
Za poslednjih 30 godina, predvodi globalnu revoluciju meditacije i svesnosti, inspirišući milione ljudi da pronađu dublji smisao, zdravlje i unutrašnji balans.
U ovom videu objašnjava jedan od 7 duhovnih zakona uspeha – The law of detachment. On nas uči kako da pustimo (iluziju da imamo) kontrolu.
Dipak će biti u Beogradu 13. jula i održaće predavanje “Probuđeni život” u Sava Centru. Sve o događaju imate na ovom linku. Svi vi koji ovo čitate imate 10% popusta na ulaznice uz kod BIZBALANS.
Potrebno je da ukucate kod u mestu za promo kod pre nego izaberete sedište odnosno ulaznicu.
Život počinje kada pustimo kontrolu
Pokušaj kontrole često je zapravo otpor stvarnosti. I taj otpor nas umara, boli i udaljava od spontanosti, lakoće i radosti. Kada prihvatimo stvari takve kakve jesu, tek tada možemo da preuzmemo odgovornost i odlučimo šta ćemo dalje.
Kontrola troši. Poverenje osnažuje.
Kad imaš poverenja prvenstveno u sebe, ne moraš da kontrolišeš druge ljude ni događaje, jer znaš i veruješ da ćeš se snaći, preživeti i iskoristiti najbolje (planirane ili neplanirane) okolnosti u kojima se nađeš.
Ako ti se ovaj tekst dopao, prosledi ga kome misliš da će biti koristan.
Ako želiš još tekstova na slične teme, priče i alate iz oblasti upravljanja stresom prijavi se na moj njuzleter ispod.
Tu smo da zajedno rastemo i učimo 🙂
