Tis the season to be jolly. Što se mene tiče – ta rečenica bi trebalo uvek da važi. Uvek je pravo vreme da budemo jolly – veseli, raspoloženi, radosni, praznični. 🙂
Kada u ovom periodu oko Nove godine počne ta pesmica da se peva, automatski mi se popravi raspoloženje. Volim svu dekoraciju, šljokice, sijalice, božićne markete i energiju oko toga. Ok, i kuvano vino. 😊 Sve mi to stvori osećaj zahvalnosti i podseća me da treba da slavim(o) život.
Takođe ima i tu dozu magije – definišemo želje, snove, ciljeve i onda nebom, na svetlećim sankama koje vuku irvasi dođe Deda Mraz da nam sve to ostvari, donese…
Happy New… Me
Svaki put kad odem za Niš (doduše u bilo koje doba godine) biram da spavam u maminoj spavaćici koju posebno volim. Crvena je, novogodišnja i na njoj je sretni, zbunjeni irvas koji se sređuje i ulepšava, sa papilotnama na glavi, iznad kojeg piše – Happy New… Me!
Uvek pomislim kako je to zapravo mnogo značajnije od Happy New Year! Jer godine dolaze i prolaze. Donose nam, hteli mi to ili ne, uvek neke promene, nove izazove i prilike, ali ako to ne iskoristimo i ako se mi ne menjamo, ništa. Džaba je godina nova ako mi ostanemo isti.
Svi znamo za izreku: ne možeš da radiš istu stvar i da očekuješ različit rezultat.
I pitanje – da li živiš istu godinu više puta?
Nije do Nove godine. Ne treba nju da čekamo. Do nas je. Uvek je do nas.
Ko treba da postaneš da bi postavljanje ciljeva imalo smisla?
Željko Popović je u nekoj od prvih BizBalans epizoda pričao o postavljanju ciljeva. Objasnio je da treba da se zapitamo ko mi treba da postanemo da bismo ostvarili ciljeve koje imamo.
Šta želiš u Novoj godini?
Više para? Može.
Više ljubavi? Može.
Mir? Može.
Ma, može sve što želiš. No, neće ti to doneti ni Deda Mraz ni Nova godina već Nov/a ti.
- Ko treba da postaneš da bi to što želiš bila tvoja realnost?
- Koja uverenja da promeniš?
- Koju naviku da izbaciš a koju da dodaš?
- Šta da prekineš da radiš a šta da počneš?
- Kojim iskustvima da se izložiš?
- Koje ljude da upoznaš?
Pričala sam skoro sa poznanicom koja treba posle porodiljskog da se vrati na posao, pa komentariše kako joj se ne vraća iako radi od kuće. Pa kaže kako nije zadovoljna svojim poslom ali je teško naći novi. Tu gde živi nema mnogo mogućnosti. Ostali online poslovi za koje je čula isto ne plaćaju mnogo. I tako je sve u razmišljanjima šta njoj treba neko da ponudi i pruži – bolju platu, zanimljiviji posao, više dana odmora itd.
Kažem joj – kako bi bilo da preokreneš ta pitanja ka sebi:
Šta ti treba da naučiš, koje veštine da stekneš da bi mogla da sebe i svoje usluge “prodaš” bolje?
Šta ti treba da promeniš i ko da postaneš da bi pronašla i dobila taj bolji posao?
Eh, ali to je teško… I nema garancije. I mnogo je lakše žaliti se. Onda je odgovornost tamo negde…
Kada postavljaš sebi pitanja i razmišljaš na ovu temu, obrati pažnju da ne uđeš u pitanja šta neko treba da uradi, šta treba da se desi negde oko tebe. Vrati fokus na sebe – ti gradiš svoj život.
Tako (bi trebalo da) se mi stalno transformišemo i kao što bi rekla moja prijateljica pre nego ode na ritrit Džoa Dispence – jedva čekam da se ponovo upoznamo kad se vratim. 🙂
Zahvalnost kao priprema za postavljanje ciljeva
Pre nego počneš da pitaš sebe sva ova pitanja i da postavljaš nove ciljeve, seti se da potapšeš sebe po ramenu za sve što je iza tebe.
Na čemu si sve zahvalan/a?
Šta si preživela/o a gde si briljirala/o?
Svaka sitnica se računa. Sitnice uopšte nisu sitne. One su najvažnije i ono što pravi razliku.
A kada kreneš da postavljaš ciljeve – neka bude razigrano i sa lakoćom. Neka te vodi dobar osećaj, a ne glava i “ono što bi trebalo” da želiš, radiš…
Ne priča se dovoljno o tome sa kog mesta treba da se postave ciljevi, a mnogo je važno.
Nije isto ako ciljeve postavljamo iz straha ili da bismo nekog impresionirali ili iz očaja, zato što se to od nas očekuje. Mi ne privlačimo ono što kažemo da želimo već ono što osećamo. Privlačimo stvari, ljude, događaje mnogo više osećajem nego logikom i rečima. Energija (osećaj) se oseti.
Ako prekoravamo sebe, poredimo se, stvaramo loš osećaj, a iz lošeg osećaja nećemo proizvesti bolje rezultate. Razmišljanja tipa: kako sam bio/la tako glupa, kako ovo nisam uspeo/la, neko je kupio nešto (što ja želim) a ja ne mogu…
Budi nežna/an prema sebi i fokusiraj se na sve što je bilo dobro. Ono na šta se fokusiramo raste!
Ako smo fokusirani samo na ono što nam nedostaje i što nemamo a želimo, toga će samo biti više, fokusirani smo na “nemanje”.
Zahvalnost je najbolja emocija za privlačenje jer to je energija i emocija obilja, “imanja”. Kada smo zahvalni to je zbog svega što već imamo.
Kažu da često precenimo šta možemo da uradimo za godinu dana, a potcenimo šta možemo za tri.
Svakome rast izgleda drugačije – neki godinama rastu po malo, idu dva koraka napred, jedan nazad, pa u jednoj godini skoče pet.
Posmatraj to sve kao ples života. Pleši i uživaj i kad ideš napred i nazad. Jer to nazad te sprema za neko veće napred.
Izaberi metodologiju sa kojom se dobro osećaš
Postoji mnogo načina da se postave ciljevi. Ranije, koristila sam čuveni SMART model. Po njemu, ispravno postavljen cilj znači da treba da bude Konkretan, Merljiv, Dostižan, Realističan i Vremenski ograničen.
Postoji još mnogo skraćenica i korisnih metodologija i sve to ima smisla za ljude koji vole vojnu disciplinu i žele nešto što može da se baš tačno, precizno predstavi, nazove, izmeri.
Shvatila sam da taj SMART metod, iako možda pametan, meni ne odgovara. Stvara mi stres i pritisak, a ništa dobro ne može da se kreira iz takve energije. O tome i o drugim greškama pri postavljanju ciljeva pisala sam u ovom blog tekstu.
Želela sam metod koji me motiviše i inspiriše, kojim postavim okvir i gde mogu da izmaštam šta želim – iako možda ne znam kako se to konkretno zove ili kategoriše – i da vidim kako može da se manifestuje.
Na primer, kada sam izašla iz korporacije, izmaštala sam posao u kom uživam, da imam neograničeno dana godišnjeg odmora, da radim odakle želim, da biram sa kim radim i da zarađujem dovoljno da uopšte ne razmišljam o parama kad treba da nešto kupim ili da negde putujem.
Nije baš merljivo jer nisam stavila nikakvu konkretnu brojku, što da se ograničavam? 🙂 Nisam stavila ni rok. Nisam stavila ni naziv pozicije, ni naziv firmi sa kojima bih radila ili u kojoj bih radila.
Neki inspektor ciljeva bi rekao previše neodređeno ali ja živim tačno sve to što sam poželela.
Go wild! Izmaštaj sve što želiš i neka bude luđe i veće nego što možeš da zamisliš! Kažu da Univerzum voli hrabrost i nema ograničenja.
A onda radi (bez akcije nema reakcije) sve što je do tebe i ostavi prostora Univerzumu/životu da doda svoj deo i malo magije.
Bez akcije nema reakcije, a šta kad smo bez motivacije?
Postaviti ciljeve je relativno lako, ali kako svakodnevno, mesecima i danima na njima aktivno raditi? Kažu da većina novogodišnjih ciljeva i novih navika koje želimo da uspostavimo propadne već do februara.
Kad smo kod tog posla i dela “radi”, svima nam je poznato da radimo kada smo motivisani. To je divan period kada nas motivacija gura i ništa nam nije teško. Međutim, motivacija ne traje večno. Dođu loši dani, krenemo da idemo uzbrdo i sve je teže.
Svi oni što pričaju – ako voliš ono što radiš nećeš raditi ni dan u svom životu ili da im nikada nije palo na pamet da odustanu – lažu. Ljudski je da se umorimo. Da nam je svega preko glave.
Tad u pomoć zovemo disciplinu. Disciplinu svi hvale jer ona je odlika uspešnih ljudi. Ne možeš da putuješ samo danima kada ti je dobro vreme ako želiš da stigneš daleko. To je stvarno tako.
Međutim, ako se predugo oslanjaš samo na disciplinu i guraš sebe vojnički na taj način, isisaš sav život iz sebe i vrlo verovatno – sagoriš. Ne možemo da idemo na disciplinu večno.
E, šta onda da radimo? Kad iskoristimo motivaciju, pa disciplinu, šta je sledeće?
Dr Ali Abdal (doktor, preduzetnik i svetski stručnjak za produktivnost) kaže da tajna produktivnosti nije disciplina, već radost! O tome piše u svojoj knjizi Pozitivna produktivnost.
Ovo mi se mnogo dopalo jer jedna od mojih vrednosti koju sam osvestila i proklamovala nakon što sam izašla iz korporacije je zabava.
Od prevelike odgovornosti, profesionalnosti, obaveza, zadataka, ciljeva, očekivanja bila sam previše ozbiljna. Sve je bilo strašno i važno i ozbiljno. A nije!
Dr Ali kaže da kada nemamo motivaciju, a disciplinu nam je teško da aktiviramo, treba da se upitamo: Kako bi ovo izgledalo da je zabavno?
Hajde da učinimo to zabavnim – možda treba da upalim muziku, upalim sveću i napravim prijatnu atmosferu, da nekog pozovem. Možda treba da zamislim da radim nešto drugo, možda treba da glumim, možda treba da sipam sebi čašu vina (ako je bezbedno i primereno).
Jer, sada znam, ako se ne zabavljamo, nešto ne radimo kako treba. Ako ti to nije prirodno (kao što nije bilo meni), pronađi ljude koji se zabavljaju i uči od njih. Pevaj, igraj, smej se češće i ne shvataj život previše ozbiljno. 🙂
Dakle, nije dovoljno (a ni poželjno) da budemo sopstveni strogi performance menadžer, čekiramo sa liste šta smo uradili, kritikujemo se za ono što nismo, onda sednemo da vojnički postavimo nove, još veće ciljeve ne obraćajući pažnju na to kako se osećamo a ni na to kako da istrajemo u njima.
Probaj ove godine malo drugačije, malo nežnije, malo više prateći svoj osećaj, a ne pravila i metodologije.
Želim ti mnogooo prilika za transformaciju koje ćeš iskoristiti, lakoću umesto borbe, zabavu i smeh, ples i… Happy New You!
Kaže neki Instagram reel – umesto da kupiš zimsku garderobu, kupi kartu do juga Španije i nosi letnju odeću. Ja štedim i slušam savete. Odoh na jug Španije, mada možda ponesem i koji kaput. 🙂
Salut! 🥂
Ovaj blog je zapravo jedna Analogična priča koju sam proširila i dodatno dopunila. Da čitaš Analogične priče koje besplatno šaljem svakog četvrtka mejlom, prijavi se na ovom linku.
