Kažu da je prošlost lepo mesto za povremenu posetu, ali definitvno ne za stalni boravak.
Da bismo razumeli neke stvari koje se dešavaju danas, moramo se konsultovati sa istorijom. Analogno tome, da bismo ponekad razumeli sami sebe, moramo da pogledamo unazad, a to ume da bude dug pogled, koji nam zavrti ringišpil (o)sećanja. Nekad nam izmami osmeh na lice i donese blagi osećaj sete, a onda bi neke druge trenutke radije preleteli, ili još bolje, ako može, izbacili, da sve nestane. Dobro je što ne može, jer upravo ta iskustva nas čine onakvima kakvi smo.
Još je Aristotel govorio da je onaj ko tvrdi da može živeti sam ili Bog ili zver. Paradoksalno, jedni drugima smo ujedno i uslov za opstanak i ubice. A onda kažu i da ono što nas ranjava je i ono što nas leči. Izgleda da sve ima svoje „zato“.
„Postoje ljudi sa kojima naučiš da živiš. Postoje oni bez kojih ne možeš da zamisliš život. A postoje i oni ljudi bez kojih ti život ne bi bio isti.“
Kažu da svaku osobu koju upoznamo ne treba da pustimo da ode dok od nje ne naučimo nešto novo. Svaki čovek sa kojim ostvarimo kontakt nam ostavi neki dar – osmeh, reč, priče, sećanja, delić svog iskustva. Svi ostave trag u našoj knjizi života – neki napišu tek poneku reč, neki rečenice, a tu su i oni koji ispune čitave stranice. Neki su tu da nam svojim osmehom i zračenjem ulepšaju dan, a neki da nas pošalju na put iskušenja, sa kojeg (bi trebalo da) se vraćamo zreliji. Oni čije postojanje ispisuje stranice i stranice naše životne knjige su oni bez kojih nam život ne bi bio isti. Ali svi su podjednako važni.
Sadašnjost pišemo i budućnost oblikujemo iskustvima iz prošlosti (lekcijama, suzama), snovima o budućnosti i konstantnim verovanjem.
Ne verujem u sudbinu i da je nešto predodređeno unapred da se desi, jer bi to onda značilo da ono što mi radimo sada neće imati posledice, a to nije istina. Ali verujem da ako nešto nemamo danas, ne znači da ga nećemo imati nekad u životu. Možda sada nije pravo vreme. A onda mi kaže drugarica kako ne postoji pravo i pogrešno vreme, već samo pravi i pogrešni ljudi. Totalno mi je poremetila razmišljanja. Ne znam, ali i dalje verujem da se sve dešava sa razlogom.
„Ali ja sam sanjalica. Verujem u nestvarno, verujem u ono „ali“ svaki put kada mi kažu da se ne zavaravam. Jer nemoguće postaje moguće, ako dovoljno želiš.“
Učili su nas tome još od malena, ali izgleda da kako starimo, zaboravljamo. Zato je ponekad i dobro vratiti se u doba kada smo bili deca. Ljudi se menjaju. Samo je promena konstantna. Ali se činjenica da ništa nije nemoguće nije se promenila. I sam život nas povremeno na to podseća.
Ana B.
Video koji bi trebalo da odgledaju svi koji nisu do sad, a povezan je sa temom ovog posta i verovanjem da se sve dešava sa razlogom iako ga često ne vidimo odmah.
