Mnogo puta pomislimo da će nešto trajati zauvek – prijateljstvo („kao bake ćemo sedeti zajedno i sećati se ovih dana…“), veza, brak… Život nam pokaže suprotno. Jebiga. Shit happens. Onda ide – zašto, kako, da li je moralo tako… itd? Pa, očigledno jeste, kada je već dotle došlo, očigledno je i moralo da dođe. Da nije, bilo bi drugačije. Treba pogledati istini u uči. Da, boli, ali šta sad. Život boli ponekad. Pa prođe. Ili se bar nadaš da prođe. Živiš nadajući se da prođe… mada se vraća. Ali šta sad. Tako je, kako je. Konfuzno? Verujte, i meni je!
Kada „zauvek“ nestane, onda ostaju slike, sećanja i uspomene… i možda čak onaj lep osećaj zahvalnosti i zadovoljstva što se desilo uopšte i što „zauvek“ ne može i to da vam oduzme. 🙂
„Prošlost je uticala na sadašnjost i na budućnost na načine koje smo mogli da vidimo i na milion načina koje nismo mogli da vidimo. Vreme nije nešto što možemo da podelimo lako; ne može se definisati početak, sredina ili kraj. Mogu da se pretvaram da sam ostavila prošlost iza sebe, ali ona uporno nije ostavljala mene.“ – Sara Desen, iz knjige „Samo slušaj“
Život je kažu nekad siv, nekad žut – nekad siv a nekad u boji. Sve nosi nešto svoje. Dok god se uči iz procesa, dobro je. Mada, nisam sigurna da baš nešto učim, ali Džobs reče da tačke mogu da se spoje samo kada se gleda unazad, a ne unapred, tako da kada nekad pogledam unazad, možda i vidim šta sam sve naučila iz ovih dana. Zapravo znam da je korisno imati ovakve dane – kišne i sive, kada možete da sedite kući, čitate knjigu, omiljene citate i eventualno – pišete blog 🙂 Korisni su takvi dani, izađe i po nešto dobro iz njih.
„Neke stvari ne traju zauvek, ali neke stvari traju. Kao što su dobra pesma ili dobra knjiga, ili lepo sećanje kojem možeš da se vratiš u najtežim trenucima, nadajući se da i dalje možeš prepoznati ljude u njima.“ – Sara Desen
Lepo je vraćati se sećanjima, ali ne može se živeti u njima. Treba stvarati nova. Mada to ne znači da će stara nestati. Kao kada kažu da tuđa lepota ne oduzima ništa od tvoje sopstvene – isto tako, nova lepa sećanja ne brišu stara. Neki trenuci ne mogu da se porede i ne mogu da pariraju drugim, i verovatno neće ni moći još dugo, dugo… Ali bitno je da znamo da život uvek teče, da nam zauvek izmiče i ne znamo koliko će još trajati. Treba da živimo. Kao što piše u knjizi koju trenutno čitam (Lovemarks) – život nije televizor čiji program treba da posmatramo sa ove strane ekrana.
Danas sam se smejala, čitala, pričala s mamom i šetala po kiši. Danas je bio lep dan. Bez obzira na kišu, i bez obzira što je siv. I sivi dani su lepi. Na svoj način.
„Život može da bude dug ili kratak, sve zavisi od toga kako izbarereš da ga živiš. Kao i zauvek, uvek se menja. Za svakog od naš naše zauvek može da se završi za sat, ili za sto godina. Ne možeš nikad znati za sigurno, zato se bolje potrudi da svaka sekunda vredi. Ono što moraš da odlučiš je kakav život želiš. Ako se tvoje zauvek završava sutra, da li bi želeo da živiš ovako?“ – Sara Desen, iz knjige „Istina o zauvek“
One Response
Mnogo puta pomislimo da će nešto trajati zauvek – prijateljstvo ("kao bake ćemo sedeti zajedno i sećati se ovih dana…"), veza, brak… Život nam pokaže suprotno. Jebiga. Shit happens. Onda ide – zašto, kako, da li je moralo tako… itd? Pa, očigledno jeste, kada je već dotle došlo, očigledno je i moralo da dođe. Da nije, bilo bi drugačije. Treba pogledati istini u uči. Da, boli, ali šta sad. Život boli ponekad. Pa prođe. Ili se bar nadaš da prođe. Živiš nadajući se da prođe… mada se vraća. Ali šta sad. Tako je, kako je. Konfuzno? Verujte, i meni je!bas u ovom periodu razmisljam o ovim nekim stvarima. shit happens. let go and move on.zauvek ne postoji, sem u secanjima…