Da li ste znali, na primer, da u izveštajima, vestima i tekstovima o poplavama u BiH su korišćene i uveliko deljene slike koje uopšte nisu slikane tamo i nemaju nikakve veze sa poplavama o kojima je reč u tekstu.
Mora da ste čuli za priču o „heroju“ iz Obrenovca koji je, nakon što je u poplavi izgubio ženu i dete, nastavio da pomaže drugima i satima evakuisao ljude? Pink je posvetio deo programa njemu i njegovom „herojskom podvigu“ uprkos „nesreći koja ga je zadesila“. Ubrzo se ispostavilo da taj čovek nema ni ženu ni decu i da je prevarant.
U svetu je poznata priča o bivšoj novinarki Dženet Kuk (Janet Cooke) koja je osvojila Pulicerovu nagrada za lažnu priču „Džimijev svet“ (Jimmys world) o osmogodišnjem zavisniku o heroinu, koji je napisala za list „Vašington Post.“ Ispostavilo se da, iako je priča veoma dobra i svi su poverovali u nju, cela je izmišljena i taj događaj je poznat kao jedan od većih skandala u novinarskom svetu u Sjedinjenim Državama. Džanet nije samo izmislila tu priču već i mnogo stavki u svojoj biografiji. (Zvuči poznato?)
Vilijam Herst, vlasnik renomiranih novina „Njujork Žurnal“ je 1897 poslao svog reportera na Kubu kako bi dobio slike rata koji je trebalo da tamo izbije, i time poveća prodaju svojih novina. Rat se, kao i svaka nesreća, uvek odlično prodaje. Kada mu se reporter javio rekavši da tamo nema rata, Herst mu je odgovorio čuvenom rečenicom, koja se danas često može naći u udžbenicima iz istorije novinarstva: „Samo mi ti pošalji slike, a ja ću se pobrinuti za rat.“
A tu je i najskoriji skandal o detaljima iz biografije dr Miće Megatrenda. Press je objavio tekst „Ko je Mića Jovanović“ (ironično?), koji izgleda da predstavlja sve ono što je on sam fino pripremio i izdiktirao novinarima. Zašto bi oni sve to proverili, ako je rektor tako rekao onda mora da je tako, a i tu je previše informacija i posla. Možda su i dobili neki lep poklon za uzvrat, pa zašto se mučiti?
U moru informativnih portala, vesti, članaka, izveštaja, teorija zavere i svih informacija koje se mogu naći na internetu, trebalo bi da se uvek postavi najvažnije pitanje – kome verovati? Ljudi veruju bilo čemu što zvuči iole realno i što je napisano na takav način da liči na vest i proverenu informaciju. Da li je zaista sve što pročitamo, čujemo, pa čak i vidimo istina?
Na pitanje kome da verujemo, moj odgovor glasio bi – nikome. Nemojte da verujete ni meni. Sve proverite ili bar uzmite sa rezervom.
Za pravu istraživačku priču potrebni su dani i meseci rada, razgovora, izlaska na teren, kontaktiranja relevantnih ljudi, pa zatim provera svake informacije iz bar još dva izvora itd. Shvatate da to pored mnogo posla iziskuje još mnoooogo više para (treba platiti novinare, telefonske račune, putovanja, poslovne sastanke… sve to tokom više meseci). Istraživačko novinarstvo u Srbiji skoro i da ne postoji. A i zašto bi kada će tekst odlično da se proda ako se samo stavi „SKANDALOZNO“ ispred naslova?
Naučni rad ne bi mogao da bude to ukoliko, između ostalog, nema literetarutu i reference. Sve što se napiše treba da je lako proverljivo. Isto važi i za novinarsku priču. Ukoliko stoji „neimenovani izvor“ ili „iz pouzdanih izvora saznajemo“, ukoliko nije naznačeno u kojoj stručnoj literaturi se može naći taj argument/informacija/činjenica koja je predstavljena kao apsolutna istina… tu možda nešto nije kako treba?
Jedan od profesora na mom fakultetu nas je učio da je savršena laž ona koja je svojim najvećim delom istina. Tako su sve gore pomenute priče i mnoge druge koje srećemo većim delom istinite. Zato i deluju realno! Dženet je zaista tražila dečaka Džimija o kojem su kružile glasne da postoji, ali pošto nije mogla da ga pronađe, taj deo je izmislila. Mnoga mesta i ljudi u Mićinoj biografiji postoje i u stvarnosti, ali mu je između redova mašta uzbujala i eto, nastade „gospodin rektor prof. dr Mića.“ HAARP antene zaista postoje i imaju neku svoju funkciju, ali onda kada im se doda fantastična mogućnost menjanja vremena i uticaj na raspoloženje ljudi, cela priča postaje mnogo uzbudljivija, zar ne?
Tako da hajde da, pre nego što postanemo „ekspert“ za neku temu samo zato što smo o tome nešto pročitali negde na internetu, prvo pročitamo neku knjigu, pa možda neki naučni rad (ne mora baš doktorat, može i neki kraći – članak, seminarski… i po mogućstvu, sa pravog univerziteta, ne mora baš sa megatrenda), pa da onda imamo neku paralelu tekstova utemeljenih na činjenicama i tekstovima koje objavljuju naši mediji. Ne treba da proveravamo baš svaki tekst i postanemo paranoični, ali bilo bi dobro da nam bar negde u malom mozgu stoji da možda i nije baš sve tako kao što piše?!
