O nemogućem…

Nemoguće je prevaziđeno još odavno. Kada malo bolje razmislite – popeti se na vrh Himalaja, otići na Mesec, promeniti lični opis uz pomoć nekoliko hiruških zahvata, i evo nešto skorije – pobediti reprezentaciju Nemačke u fudbalu. 🙂 Svi mislili nemoguće, ali istina je da nemoguće ne postoji.

Uporno se trudim da to objasnim ljudima. Doduše i sama sam mnoge stvari smatrala nemogućim, i uvek volela osećaj kada sebi dokažem suprotno. Mnoge stvari deluju nemoguće dok se ne urade.

Toni Robins kaže da „Ono što možemo ili ne možemo da uradimo, i ono što smatramo mogućim ili nemogućim je retko određeno našim mogućnostima. Češće to je proizvod stava koji imamo o sebi i o onome što smo sposobni da uradimo.“

Napoleon je rekao da se reč nemoguće nalazi samo u rečniku budala, ne i u njegovom. Mislim da svako treba da izabere da ne živi kao budala. Zašto ograničavati sopstvene sposobnosti? Kako oceniti i znati tačno za šta smo mi sve zapravo sposobni pa da na osnovu toga možemo da sudimo da li je nešto nemoguće ili moguće izvesti?

Istina je, zapravo, da nismo ni svesni šta sve možemo da uradimo dok se ne nađemo u situaciji kada moramo. To tvrdim i stojim iza toga. A sve ono što tad uradimo, mogli smo i mnogo ranije,samo da nismo bili lenji, uplašeni ili jednostavno ograničeni misleći da je nešto neizvodljivo. Nisam mogla da živim godinu dana hiljadama kilometra daleko od mame i tate, i nisam mogla da govorim, pišem, čitam, učim i živim na engleskom jeziku godinu dana jer je to previše naporno, i prosto je nemoguće brinuti se sam o sebi kad si jako bolestan, i nemoguće je da se sviđam dečku u kog sam jako zaljubljena jer se u životu to nikad ne poklopi, nije moguće da ću upasti na budžet ako prijemni spremam samo deset dana i… Mislim da nema potrebe da nastavim dalje. Svako može da napravi svoju listu stvari koje su bile tako (ne)moguće u nekom trenutku. A sada kad se setim svega toga, mogu samo da se smejem, i da kažem – dajte mi još, šta je sledeće? 🙂

U knjizi koju trenutno čitam piše da je loše navike mnogo lakše steći od dobrih, jer dobre navike zahtevaju svesni napor. A u našoj ljudskoj prirodi je da uvek idemo putem manjeg otpora.Sve što je dobro imati, teško je steći – pročitala sam negde. Mnogi su lenji, biraju lakšu put, ne ulažu dovoljno truda, vremena i sebe, ne veruju dovoljno, i na kraju se pravdaju kako je jednostavno nemoguće doći do toga što oni žele. 

Htela sam još da kažem da kao što postoji izreka – nikad ne reci nikad, treba da postoji i nešto kao – nikad ne reci nemoguće, jer postoji velika verovatnoća da je ipak moguće. Ili nemoguće je nemoguće – mada to može dvostruko da se shvati. Sećam se koliko sam puta pričala da nikad neću uraditi ili kuputi neke stvari, i onda eto mene, izlazim iz prodavnice sa air max patikama (po kojima sam inače „pljuvala“), nađem dečka nižeg od sebe (iako sam uvek „tražila“ više), napijem se i uradim neku glupost za koju sam pricala „to se meni nikad ne bi desilo“… I nije da se hvalim tim stvarima, ali to je sve život. A život nikad ne spava, i prilično je nepredvidiv. Koeljo kaže – „Budi hrabar, rizikuj jer ništa ne može da zameni iskustvo.“, i „Jedino ćemo shvatiti pravu čar života kada dozvolimo neplaniranom da se dogodi.“

Tako da, hajde da verujemo u neverovatno, smatramo nemoguće mogućim, nikad  ne pričamo nikad i uživamo u životu! 🙂

„Teško je reći šta je nemoguće jer ono što je juče bio san, danas je nada, a sutra će biti stvarnost.“ (Robert H. Shuller)

Ana B.