Kako dođe period oko Nove godine, ciljevi su svuda oko nas. Sa svih strana iskaču kursevi o tome kako postaviti ciljeve, ali sada na drugačiji, poseban način, tako da se sigurno ostvare.
Za mnoge ljude ovaj period je prilično stresan. Gledamo i čitamo rezime i postignuća naših prijatelja, poznanika, pratilaca na mrežama i neizbežno se upoređujemo.
Kako je neko uradio (ubaciti bilo šta), a ja nisam?
Iako je nekad dovoljno postignuće to što smo preživeli godinu, posebno ako smo se našli u teškim, neplaniranim okolnostima, ne možemo a da se ne zapitamo – da li znači da smo neuspešni ili nesposobni ako nismo ostvarili sve što smo isplanirali?
Ili ne znamo dobro da postavljamo ciljeve? Ne znamo da planiramo, realizujemo? Nešto nam nedostaje. Možda postoji neka metodologija koja sigurno vodi do rezultata a da za nju nismo čuli.
Nemam magičnu formulu ni čarobnu metodologiju, ni kurs o postavljanju ciljeva koji sigurno vodi do njihovih ostvarenja.
Ovaj tekst je za sve vas (nas) kojima je ovaj proces stresan jer smo slušali da mora da se radi na tačno određen način. I meni su dosadile više sve priče o tome da treba baš ovako ili baš onako.
Šta smo sve pogrešno naučili o postavljanju ciljeva?
Mora da bude SMART
Jedna od prvih edukacija koju sam slušala o cijevima naučila me je da cilj mora da bude: Specific (konkretan) Measurable (merljiv) Achievable (dostižan) Realistic (realan) Time-framed (vremenski ograničen).
Korisno je koristiti ovu formulu u nekim situacijama, ali ne važi za sve. Ne može sve da se meri i ne može da se vremenski odredi. Nedostatak ove “fomule” je što ne uzima u obzir osećanja.
Tipičan primer: želim da smršam 5kg u naredna 3 meseca.
Ako mene pitate, bolje postavljen cilj koji nije baš u potpunosti SMART: želim da naučim da se hranim zdravo i živim tako da uvek imam između x i y kg, osećam se dobro, zdravo i budem zategnuta.
Mora da bude ambiciozniji, veći, viši od prethodnog
Postoji toliko slojeva, nivoa i aspekta života da ne možemo uvek u svim aspektima da idemo dalje, veće i više. Nekad je potrebno da jedna oblast stane ili se čak vrati korak nazad da bi neka druga oblast dobila prostor.
Sasvim legitiman cilj može da bude da želimo da radimo manje, da imamo manje klijenata ili radimo manje sati ali na projektima gde možemo da damo veći doprinos.
Mora da bude u skladu sa tvojim godinama
Odnosno sa onim što društvo očekuje da ti treba da radiš u određenim godinama. Da prati predodređeni redosled. Prvo moraš da završiš fax pa da nađeš posao pa da se udaš/oženiš pa da napraviš dete. Zna se redosled.
Pazi se pitanja: nećeš valjda sad da (ubaciti šta god da je vaš “netipičan” cilj)?
Moraš da znaš kako da cilj ostvariš
Ako i kad ga postaviš moraš da ispalniraš put do tamo inače si džaba postavljao cilj.
Istina je da smo češće zbunjeni nego što tačno znamo kojim putem da negde stignemo.
Mnogo je važnije da tačno znamo gde želimo da stignemo i da budemo otvoreni da nam se put sam pokaže.
Primer: nakon što sam otišla iz korporacije, meni je cilj bio da imam fleksibilno radno vreme, da mogu da radim odakle god želim, da imam neograničeno dana godišnjeg odmora, da zarađujem više nego što trošim (da svakog meseca mogu i da uštedim), da radim 4-5 sati dnevno u proseku, da imam slobodu u radu (suprotno od: kontrola i mikromenadžment), da radim ono što volim i u čemu uživam i da radim sa ljudima koji me inspirišu, sa kojima se dobro slažem i od kojih mogu da učim.
Tada mi je sve ovo delovalo više kao mašta nego kao cilj.
Nisam imala pojma kako tačno da tamo stignem i gde da nađem takav posao. Pa sam ga kreirala. Ni to nisam unapred znala kako ću. Ali sam znala vrlo jasno kako želim da živim.
Moraš da se držiš cilja i moraš da ga ostvariš, inače si neuspešan
Okolnosti se stalno menjaju i skroz je u redu promeniti cilj, promeniti mišljenje, odustati od nečega što više ne želimo ili smo shvatili da nam je cena koju treba za to da platimo prevelika. Odustajanje je nekad olakšanje jer nam otvara mogućnost za nešto drugo, što je više za nas.
Primer: želela sam da završim master u inostranstvu i prijavila se na renomirani fakultet u Velikoj Brataniji i tražila punu stipendiju. Na fakultet sam primljena (ovo je bio dugotrajan proces koji je zahtevao napor i polaganje određenih ispita) ali stipendiju nisam dobila. Tražila sam da zadržim svoje mesto na fakultetu, pa da pokušam da dobijem stipendiju ponovo u narednoj godini. U međuvremenu, shvatila sam da je moja želja da završim master zapravo više želja da neko vreme ponovo živim u inostranstvu nego da zaista imam master, koji je, dodatno, želja mog ega više nego moje duše. Te sam od tog cilja i ponovne prijave za stipendiju odustala.
Od stresa do inspiracije: ciljevi kao vodič, a ne pritisak
Umesto da se držimo pravila, metodologija i strategija, treba da se držimo sebe i da se okrenemo sebi. Zato, kad postavljaš ciljeve zapitaj se:
Da li je ovo cilj mog ega ili moje duše?
Odnosno da li ovo zaista želim ja ili mislim da će biti dobro za moj ego – kad drugi vide da sam to uspela/uradila?
Na primer: da li želim da završim master/doktorske studije jer je to dobro po moj ego i kul zvuči ili stvarno želim da doprinesem nauci i smatram da ću više zarađivati, bolje raditi nakon toga? Šta tačno očekujem da dobijem od toga?
Da li je ovaj cilj zaista moj?
Ili je to nešto sto mi ceo zivot pričaju da treba da imam/budem/uradim. Ili me društvo/okruženje/roditelji pritiskaju i ubeđuju?
Na primer – da li želim decu zato što to zaista osećam ili zato što mi svi oduvek pričaju da je to način da se “ostvarim” i da budem srećnija (hint: tvoja sreća nije tvoja dokle god dolazi samo spolja).
Zasto mi je ovaj cilj važan?
Šta ču dobiti kada ga ostvarim? Šta je ishod cilja? Zašto to želim sada? Zasto je sada pravi trenutak?
Ovo će pomoći da shvatiš motivaciju i da proceniš da li je to cilj tvog srca ili ega.
Zamisli ga što jasnije i zamisli osećaj
Kako izgleda tvoj život – ili ta oblast života za koju postavljaš cilj? Ko je oko tebe? Šta radiš? Kako živiš? Kako se osećaš (kad to što želiš već imaš)?
Osećaj je veoma važan, jer nas drži u dobrom stanju i vodi nas tamo gde treba da stignemo.
Šta god da želiš, moguće je.
Ne postoji jedan ispravan način da se postave ciljevi
Ciljevi su korisni. Dobijaju posebnu moć kada ih stavimo na papir i kad im se vraćamo, jer nam postaju mapa i vodič kuda treba da idemo.
Mnogi ljudi ne vole i izbegavaju ovaj proces jer se podsvesno plaše neuspeha. Posebno ako je cilj previše rigidan a slušali smo sve instrukcije i postavili ga malo ambicioznije.
Zato ne dozvoli da ti ciljevi postanu teskoba i izvor stresa umesto izvora inspiracije. Slušaj sebe i prati svoj osećaj.
Ako te ne uzbuđuje, ako nije dobar osećaj – nije tvoj cilj ili mu nije vreme sada. Ako se predomisliš – prešvrljaj ga pa napiši novi. Ti si autor svog života.
