„If people say money can’t buy happiness, they don’t know where to shop“ – podsetila me je Dina. Tako ja sreću kupujem putovanjima, u tome veoma uživam i uvek novac radije dajem za sećanja nego za stvari. Srećom (ili na žalost), imam mnogo prijatelja rasutih po svetu, pa svoja putovanja organizujem tako da ih obiđem. Imala sam divan razlog da posetim Stokholm i nakon toga Moskvu, gde sam doživela neku vrstu kulturnog šoka, ali nećemo mešati ta dva grada u isti post, svaki je zasebna priča.
Neće ovo biti tipičan turistički tekst gde preporučujem muzeje i turističke atrakcije koje treba da obiđete ili šta i gde da jedete jer tih preporuka ima već dovoljno na internetu i u knjigama, pa birajte po svom ukusu. Ovo je moj doživljaj Stokholma kroz zanimljivosti koje sam videla, pročitala ili saznala u razgovoru sa ljudima.
Nisam čitala niti se raspitivala o ovom gradu sa 14 ostrva i više od 50 mostova, tako da sam već prvog dana uspela da se izblamiram i pitam: „Koja je ovo reka?“. Ceo grad je na vodi. Naravno, ta voda uopšte nije reka već Baltičko more, koje se uliva u Severno more pa u Atlantski okean. Dobro je pogledati malo detaljnije na mapi gde tačno ideš, pre nego odeš 🙂 Lesson learned.
Osim što je na vodi, prvi utisci su da je grad jako šaren (meni je to divno, ne volim sive gradove) i tih. Toliko je tih da mi je sve vreme nešto bilo čudno. To se razlikuje od mog poimanja kako glavni grad treba da izgleda tj. da se „čuje“. Mora da to ima veze i sa činjenicom da nisu ratovali više od 200 godina. Jedino se čuje priroda – ptičice, šum vode, zvuk vetra. Nema mnogo automobila jer se plaća dodatna taksa za ulazak motornih vozila u centralni deo grada. Metro savršeno radi i sve povezuje, biciklističke staze su svuda i bez obzira na vreme, bicikl je vrlo popularno prevozno sredstvo. Jako se vodi računa o ekologiji. U centru grada imaju spomenik koji svakodnevno meri zagađenost vazduha i vode – dva najvažnija resursa za život. Za nedelju dana provedenih tamo nisam čula ni jednu sirenu automobila, čak ni psa da laje. Sve je savršeno (neobično) tiho i funkcionalno.
Šta su vesti u zemlji gde je sve savršeno?
Na večeri kod prijatelja koji su se tamo preselili pre skoro dve godine slušam njihove utiske. Pošto mi je u opisu posla, između ostalog, da pratim vesti, zanimalo me je o čemu izveštavaju u zemlji gde je sve sređeno, uređeno i savršeno funkcioniše. Kažu mi da su vesti dosadne (dobro, osim skorašnjeg terorističkog napada). Tipična vest je da je, na primer, vatrogasni centar u Upsali kupio novi kamion.
„Kada smo se preselili ovde, mesec dana je glavna vest na TV-u bila kako je neki dečak izgubio svog papagaja.“
„Papagaja?“ – pitam da proverim da li sam dobro razumela reč „parrot“
„Da, šarenu pticu! Ako ga neko vidi, neka se javi na određeni broj, pa nas obaveštavaju da li ima pomaka u istrazi, gde je mogao da pobegne… “ – dodaje drug, a njegova devojka pojašnjava:
„Dobro, u pitanju je bio bogati dečak i tropska ptica.“
Sad je malo jasnije.
Prepričavajući ovo Dini, saznala sam za priču o još jednoj životinji koja je dospela u vesti, i to svetske. U pitanju je pas koji je, nakon što mu je vođa tima dao malo mesa, uporno pratio švedsku ekipu tokom avanturističke trke u Ekvadoru. Pas je čak uskočio u vodu, krenuo da pliva za njima i jednostavno bio toliko uporan da su ga na kraju poveli sa sobom u Švedsku. Nakon 9 meseci u karantinu (ipak je to Švedska i pravila su pravila), počeo je da živi sa svojim novim gazdom koji nije mogao ni da pretpostavi da će odluka da mu dobaci parče mesa tokom trke dovesti do toga da ga usvoji. Izveštavali su i kako je pas Artur čekao prvi Božić sa svojom novom porodicom.
Grad su ljudi
Švedska je među vodećim zemljama kada su u pitanju slobode i ljudska prava. Potpuno je gej-friendly, dozvoljeni su brakovi između istih polova i usvajanje dece istopolnim partnerima. Mada kažu da generalno ima sve manje brakova. To je valjda sada savremeno – da partneri budu zajedno i žive zajedno ali nema potrebe da se to na bilo koji način formalizuje.
Ceo grad izgleda savremeno, bogato, otmeno i čisto, a takvi su i ljudi. Bez obzira na vremenske uslove, mnogo njih trči, majke (ili očevi) voze decu u kolicima. Odeća je prilagođena vremenu, tako da skoro svi nose vodootporne stvari i jakne sa kapuljačom. Tipične su jakne i kaputi od nekog materijala sličnom gumi. Kaže prijatelj da ne puštaju decu napolje dok ih „ne uviju u gumu“ 🙂 Dosta vode računa o zdravom životu. Ima mnogo vegana, to je tamo vrlo popularno. Postoji i vic: Kako ćeš prepoznati vegana? – Sam će ti reći. Na trafikama može da se kupi i voće na komad. Svi pričaju engleski, i stariji i mlađi. Globalizacija se vidi čuje i oseća. Skoro svako radno okruženje (osim u državnim firmama) je internacionalno i može se sporazumeti i raditi na engleskom. Metro uvek stiže na vreme, „osim kad neko ne skoči na šine i izvrši samoubistvo“.
Kada žene postanu majke dobiju oko 400 dana godišnjeg odmora koje mogu da iskoriste do detetove 12. godine. Na taj način, roditelji mogu uvek da budu prisutni u detetovom životu i nema izgvora da se nešto ne stiže zbog posla.
Porezi su veliki ali je socijalni program toliko sređen da praktično „ti ne moraš da se brineš o svojoj bolesnoj majci, država će to da radi umesto tebe.“ Imaju i razrađen sistem za ljude koji traže azil, kao i za integraciju izbeglica u društvo.
Kažu da zimi zna da bude vrlo teška i depresivno jer dnevna svetlost traje samo nekoliko sati, ali period ranog proleća koji sam videla, kada je u 6, 7 popodne osećaj kao da je podne i da je ceo dan tek pred tobom je stvarno fenomenalan. Pa čak i uveče se čini da noć nije baš potpuno mračna. Mogu misliti kako je tek leti. Moraću da odem da iskusim i to 🙂
Da je vreme bilo lepše mogli smo da organizujemo piknik na nekoj od mnogobrojnih zelenih površina uz šampanjac i jagode, jer je to, kako sam saznala, tipično švedski. Da sam duže ostala, verovatno bih i počela da „svišujem“ novac preko aplikacije koja omogućava da se prebaci novac na nečiji račun samo ako imate broj telefona te osobe, bez provizije i bez obzira na to koje banke su u pitanju. Tako da, na primer, račun u kafiću plaća jedna osoba, a ostali mu/joj „svišuju“ svoj deo računa. A popodne bih izašla na fiku (što je švedski naziv za pauzu za kafu i kolač).
Šta turisti ne propuštaju?
Evo ipak i nekoliko turističkih informacija. Ulazak u muzeje koji su u vlasništvu države su besplatni. Zanimljiv je Vasa muzej na ostrvu Djurgarten (on se plaća 130 SEK što je oko 13 evra). Vasa je vojni brod iz 1628. godine koji je potonuo u Štokholmskoj luci. Najveći je potonuli brod koji je izvađen (nakon 333 godina pod morem) i ceo sačuvan. Trebalo je 9 godina da se potpuno ocedi i osuši. Voda u kojoj je bio potopljen ima mali procenat saliniteta i to je razlog zbog čega su uspeli da ga sačuvaju tako da je 98% broda originalno. Zbog čega je potonuo? Mada niko nije zvanično okrivljen, vrlo suptilno će vam objasniti razlog, u filmu koji se može pogledati u jednom delu muzeja.
Drottningholm je kraljevska palata gde žive trenutni kralj i kraljica. Smeštena je u Bromi, u predgrađu Štokholma i povezan je gradskim prevozom. Dvorište je toliko veliko da su potrebni sati da se potpuno obiđe (iako na prvi pogled ne deluje tako). Dvorac je otvoren za turiste kada nema zvaničnih kraljevskih događaja. Inače nije klasična turistička atrakcija, već se regularno koristi i u njemu se organizuju prijemi, proslave kraljevske porodice itd.
Gamla stan ili Stari grad je jako lep i najstariji deo Stokholma. Tu je grad osnovan 1252.godine.
Sedmodnevna karta za gradski prevoz košta 30 evra. U gradski prevoz spadaju i brodovi (oni koji su obeleženi oznakom SL). Cena kafe je oko 5 evra, ručak je 10 evra ili više (u jeftinim restoranima ili food courtu). Ulazci u muzeje koji se plaćaju su oko 15 evra. Pije se voda sa česme. Od aerodroma do grada možete bržim i skupljim vozom ili koristeći običnu kartu za gradski prevoz – autobusom do Marsta pa odatle vozom do Stokholma.
Još fotografija možete videti na mom Instagram profilu.
Da nije bilo Dine, verovatno još neko vreme ne bih obišla ovaj grad. Ne bih probala različite vrste morskih plodova i stvorenja (koje inače ne jedem), ne bih se naučila da spremam banana pancakes, ne bih imala svaki dan detaljno isplaniran niti bih zavolela Stokholm upola koliko ga volim sada. Dina je inače moja predivna drugarica velikog osmeha… i srca. Vrlo pozitivno, pametno i sposobno stvorenje, žena na sve spremna, fabulous girl i neko ko drži sve konce svog života u svojim rukama. Veoma sam ponosna na nju i srećna što je imam za prijatelja, pa hoću i ovako javno da kažem – Dina, hvala ti! 🙂
Blago meni s mojim prijateljima 🙂
Do sledećeg putovanja, knjige ili zanimljivog događaja…
Ana B.
