Pisala sam o tome po čemu se najbolji razlikuju od prosečnih. A onda sam konačno došla do dugo tražene knjige „Outliers“ – Malcolm Gladwell (kod nas je prevedena kao – „Natprosečni“), koja je bogata fantastičnim primerima koje želim da podelim.
Outliers su izuzeci, natprosečni. Oni koji su drugačiji, koji odskaču i izdvajaju se od ostalih. Tako da je ova knjiga zapravo skup priča o ljudima koji su postigli/postali nešto više i veće. Večita pitanja kada se priča o uspehu su da li se talenat dobija rođenjem ili se stiče, da li nam IQ određuje sudbinu i koliko možemo postići u životu ili je to samo običan broj, šta nam je sve potrebno da bismo uspeli? Da li to može baš svako ili je uspeh rezervisan za predodređene?
Jedan od primera je čovek za koga smo svi čuli – Bil Gejts. On je napustio Harvard na drugoj godini studija i osnovao svoju kompaniju. Možda se čini da je to zbog toga što je natprosečno talentovan i potiče iz ugledne porodice, međutim, pravi razlog je u činjenici da se susreo sa kompijuterom i programiranjem još u osmom razredu osnovne škole. Imao je pristup računaru Univerziteta u Vašingtonu u doba kada je malo koja ustanova uopšte posedovala kompijuter, koji je tada bio veličine cele prostorije. Svako veče i vikende je provodio tamo programirajući. Kada je upisao fakultet, on je već imao pet godina iskustva u programiranju. Teorijsko znanje koje je postepeno sticao na fakultetu jednostavno nije bilo dovoljno izazovno. Imao je pristup resursu kome većina ljudi u to doba nije i to je napravilo svu razliku.
Priča o dva visoko inteligentna čoveka iz siromašnih porodica, sličnih početnih pozicija, od kojih se onaj sa manjim IQ-om uspešno digao u velike visine, a drugi, iako pametniji, ostao u osrednjosti zapravo govori o okolnostima i pomoći drugih ljudi na putu ka uspehu. Manje inteligentni od dvojice je spletom srećnih okolnosti uspeo da pronađe na poslu osobu koja ga je prepoznala i gurala napred – davala šanse, slala na dalje obuke, pomagla oko finansiranja fakulteta itd. Drugi, koji je po koeficijentu inteligencije genije, nije uspeo da završi fakultet jer, spletom nesrećnih okolnosti, nije imao ničiju pomoć ni podršku pri pronalaženju stipendija i posla, i iako se trudio, nije uspeo da se sam izbori. On nije imao ničiju pomoć, i Gladwell kaže: „To nije bio izgovor, to je bila činjenica. On je morao sam da se snađe i raskrči svoj put, a niko – ni rok zvezde, ni profesionalni sportisti, ni programeri bilioneri, pa čak ni geniji ne mogu da uspeju sami.“
O tome koliko ulogu upornost i disciplina imaju u uspehu govore primeri kineske i korejske dece. Postoji uverenje da su Azijati jednostavno pametniji i bolji u matematici od Evropljana ili Amerikanaca. Zapravo rezultati testova i ocena to govore, ali razlog tome nije to što su jedni jednostavno pametniji ili superiorniji od drugih već u njihovim kulturološkim navikama i disciplini. U okviru istraživanja, kada su dali matematički zadatak detetu iz Azije i detetu iz Sjedinjenih Država – dete iz Azije je provelo čak 22 minuta pokušavajući da ga reši i na kraju dalo odgovor. Dete iz SAD-a je odustalo posle 5 minuta i nekoliko pokušaja. Azijati se od malena uče da budu temeljniji, strpljivi i da duže ostanu sa problemom. Zanimljiva je statistika da škole u Sjedinjenim Državama rade u proseku 188 dana godišnje. U Južnoj Koreji 220 dana, a u Japanu 243 dana godišnje.
Kad smo kod obrazovnog sistema, pominje se istraživanje gde se pratilo koliko deca nauče tokom školske godine, a koliko se to znanje promeni tokom raspusta. Pomak u znanju tokom školske godine se vidi kod dece iz svih ekonomskih slojeva (siromašne, srednje klase i bogate dece), ali tokom raspusta se nivo znanja kod dece iz siromašnih porodica smanji, dok se kod dece iz bogatih porodica poveća jer u svom okruženju imaju ljude koji rade sa njima, koji im čitaju knjige i uče ih.
U Njujorku postoji posebna osnovna škola i sistem za decu iz vrlo siromašnih porodica gde se lutrijom bira ko će dobiti priliku da tamo ide jer škola može da primi samo određeni broj đaka. Devedeset procenata dece iz ove škole dobije stipendiju za srednju školu, a 80 procenata završi i fakultet i obično budu prvi iz svoje porodice sa fakultetskom diplomom. Ta škola je toliko efikasna jer je sistem takav da decu uči kako da budu disciplinovana i zadaje im toliko obaveza da im je ceo dan ispunjen i nemaju vremena za loš uticaj kod kuće ili na ulici. Ta deca se bude pre 5h ujutru da bi krenula u školu jer časovi počinju u pola 7 i traju do pola 5 popodne, kod kuće mora da završe domaći i još ako učestvuju u nekom sportu, ne ostane u danu vremena za gubljenje ili loš uticaj. Zato je i procenat uspeha toliko veliki. To je moć discipline koja se uči od malena.
Da li će i koliko neko biti uspešan zavisi od mnogo faktora – okolnosti, okruženja, talenta, discipline, dobijenih prilika i sposobnosti i volje da se te prilike iskoriste. Ono što Malcolm u ovoj knjizi definitivno dokazuje je da nikada nije u pitanju samo jedan faktor i da oni koji su uspešni nisu to što jesu i tu gde jesu jer su drugačiji od ostalih i jednostavno Bogom dani da budu takvi. Uvek iza svakog uspeha stoji mnogo rada, povoljnih okolnosti, pomoći i podsticajnog okruženja, a ponekad i sreće. Čist talenat i inteligencija u ma kojoj meri, ako se ne stave u podsticajno okruženje i ne pruži im se mogućnost i odgovarajuća pomoć/podrška, neće uspeti sami od sebe.
Gladwell kaže: „ Sve što smo naučili u „Natprosečnima“ je da uspeh prati predvidjiv kurs. Nisu najpametniji oni koji uspeju. Niti je uspeh zbir svih odluka i napora koje sami napravimo. Natprosečni su oni kojima je data mogćnost i koji su imali snage i prisutnost uma da ih uhvate i iskoriste.“
Čak ide i korak dalje pa zaključuje (sa čim se ja ne slažem u potpunosti): „Fantastični advokati, matematički geniji, IT preduzetnici na prvi pogled izgledaju kao drugačiji ljudi koji iskaču iz svog okruženja. Ali to nije tačno. Oni su proizvod istorije i društva, mogućnosti i nasleđa. Njihov uspeh nije izuzetan ili misteriozan. Utemeljen je na mreži prednosti i nasledstva, nečeg zasluženog, nečeg ne, nečeg zarađenog a nečeg dobijenog iz jednostavnog spleta srećnih okolnosti – ali sve zajedno ih čini onim što jesu. Natprosečni, na kraju i nisu natprosečni uopšte.“
Ili jesu?
3 Responses
Dopada mi se tekst jako. Zaista istinit i više puta proveren princip. Tako sam i ja pre 6 meseci počeo da učim internet marketing i da se interesujem, a sada imam svoj mali biznis od toga… Savetujem i preporučujem, više puta
Hvala, bravo i samo napred! 🙂
[…] Kada sam tražila posao mislila sam da je najvažnije šta ću raditi. Treba da radimo ono što volimo i u čemu uživamo jer je to jedini način da budemo najbolji. Takođe, veći deo dana i svog života provodimo na poslu, pa valja da se bavimo nečim u čemu uživamo i gde smo motivisani da učimo i da se unapređujemo. To je sve i dalje tako, ali sada znam da postoji nešto važnije i od toga šta ćemo raditi a to je – sa kim ćemo raditi. Još važnije od toga je ko će nam biti šef. Istraživanja pokazuju da najčešći razlog zbog koga ljudi napuštaju svoje radno mesto je njihov nadređeni. Ako nemate podršku direktora, nećete moći da implementirate svoje ideje, mnogo teže ćete dolazite do informacija i vaš lični i poslovni napredak ići će mnogo sporije. Kao što je i Malkom Gladvel objasnio u mnogo primera kroz celu svoju knjigu „Natprosečni“ – niko, ma koliko pametan i talentovan, nije uspeo bez podrške i pomoći drugih ljudi. O tome sam pisala ovde. […]