Uvek treba naći vremena…

Pričam kako nemam vremena da napišem nešto novo na blogu. Međutim, za stvari koje voliš da radiš i u kojima uživaš, treba uvek naći vremena, kako bi inače uživao u životu? Ne valja pogubiti se u stvarima koje moraš da odradiš i da zbog njih, ne stižeš da radiš i ono što voliš i želiš.

Novosti? Pa, ne znam odakle da krenem. Evo od dosadnijeg ka zanimljivijem: imala dva kolokvijuma, jedan položila, za drugi su još uvek rezultati neizvesni. U četvrtak sam na fakultetu bila osam sati. Nepotrebno je reći da mi je ubio svu volju za životom, da je upropastio jedan divan i sunčan dan i da nameravam, još uvek ne znam tačno kako, da naplatim odštetu za sve muke (psihičke!) kroz koje prolazim, i kroz koje ću tek da prođem. Kako me teše, ovo je ništa.

Bila sam u Beogradu krajem februara i bilo je feeenoomenalnoo! Fenomalni ljudi – fenomenalan provod. Znate što kažu da treba svakog dana da probaš nešto što nikada ranije nisi. Ne moraju to da budu neke velike stvari – ne morate da se penjete na Himalaje, ili skačete bungee jumpom. Neke nove sitnice mogu da vam potpuno ulepšaju dan. Probala sam pivo od borovnice i divlje jagode (inače mrzim pivo, čak i sam miris piva), probala sam neko portugalsko vino u Wine bar-u (a nisam neki preterani ljubitelj vina), bila u bioskopu posle 3 i po godine, videla se posle dužeg vremena sa društvom iz srednje koje studira u Bgu, i otišla u klub u koji nikad ranije nisam bila. Sasvim dovoljno da se osećam potpuno ispunjeno. Naravno, glavni razlog mog odlaska za Beograd bio je sastanak i snimanje alumni TV show-a, ali kakve su to obaveze ako se pored njih ne zabaviš i potrudiš da se provedeš fenomenalno? 🙂

Po povratku iz Beograda danima sam popunjavala aplikaciju za izvršni odbor u AIESEC-u u Nišu, da bih se na kraju iznervirala i poslala aplikacije iako nisam bila potpuno zadovoljna njima. Onda krenuli intervjui, pa proglašenje, i posle toga slavlje. Sada sam u izvršnom odobru, i jako zadovoljna i srećna (mada treba uzeti u obzir da posao još uvek nije počeo). 😉

Bila sam u Novom Pazaru. Pitate se šta ću, pobogu, tamo? E, i ja sam se isto pitala. Imala sam seminar sa školom nove politike, i tako završila tamo nakon duuugiih pet i po sati truckanja u autobusu. Svratili smo u svako moguće mestašce i seoce usput. Katastrofa. Sva sreća pa smo stigli uopste. Nije bilo mnogo loše, zapravo mnogo bolje nego što sam se nadala. Vidite, zato je bolje uvek imati niža očekivanja, ili ih nemati uopšte, i onda nećete moći da se razočarate.

Projekat koji vodim se bliži realizaciji. Evo na posteru sve piše Biće fantastično. Ima još puno posla i malo vremena, ali ništa nije nemoguće. Kako kažu, postoji samo naša ograničena svest o tome šta je moguće.

Obožavam vreme praznika, tada konačno imam malo vremena za sebe, za mamu, tatu, brata, psa, prijatelje… 🙂 Neverovatno mi je da 4 dana nemam obaveza, da ne treba da idem na fakultet, niti da jurim bilo gde 🙂 Još kada bi potrajali duže… 🙂

Odoh sada da spavam, da bih ujutru mogla da uživam u jutarnjem Suncu, i proleću, i u životu uopšte. To preporučujem svima, svakog dana – uživajte! 🙂

Ovog puta izdvojila sam citat iz fantastične knjige koju trenutno čitam i stavila sam je na spisak knjiga koje preporučujem – „Kaluđer koji je prodao svoj ferari“: