Mi smo bića navike. Ono na šta smo navikli nam je poznato, a samim tim i udobno. Ono što nam je poznato i udobno je „sigurno“.
Promene su teške i neudobne jer su nesigurne. Ne znaš šta će tačno da se desi, ne možeš da predvidiš ishod. Zato, često nesvesno, sami sebe sabotiramo i ostajemo u udobnom i „sigurnom“.
Propuštamo prilike, ne rizikujemo.
Ovaj tekst će pokušati da objasni zašto nam promene teško padaju, šta su naše nevidljive kočnice i zbog čega nam se ponekad čini da se vrtimo u krug i ne možemo da uradimo nešto što (kažemo da) želimo.
Najčešći primeri su: promena posla, izlazak iz veze ili braka, gubitak kilograma ili zdrava ishrana.
Ne možeš da menjaš ono što ne razumeš. Ako uspeš da razumeš šta te koči, promena će ići lakše.
Motivacija od i ka
Jedna od koučing teorija kaže da se menjamo najčešće u dva slučaja. Jedan je kada nam je previše loše i kada nam to gde smo (posao, veza, grad, stan) toliko smeta da više ne možemo da izdržimo i „gurnuti“ smo u promenu. Drugi razlog je kada imamo veoma jasan cilj i mesto na koje smo veoma motivisani da stignemo.
Ova dva razloga zovemo motivacijom OD i KA – bežimo od nečeg lošeg ili idemo ka nečemu što mnogo želimo.
Ako nam je okej, ako nije dovoljno loše ili ne vidimo neko mnogo bolje mesto, to je najgora pozicija.
Otud ona čuvena izreka: Good is the enemy of the great. Dobro je neprijatelj odličnom.
Nije ti previše loše, tešiš se da je nekim drugim ljudima gore, nemaš sigurnost da će ti negde drugde biti bolje, pa sediš tu gde si – u prosečnoj vezi, braku, poslu, prijateljstvu…
Svakako, promene nema dok ne odlučimo da nešto menjamo. A i kad odlučimo, proces nije lak.
Zašto je promena teška i često – spora?
Postoji mnogo razloga zašto je promena teška ili spora.
Nekad je to nejasan cilj, nedovoljna motivacija ili nedostatak resursa – znanja, veština, novca… Nekad je to prevelik zalogaj koji nismo podelili na manje, lakše zalogajčiće koje možemo da zagrizemo i sažvaćemo.
Nekad je nejasan prvi korak i odakle krenuti, pa onda ne krećemo uopšte. Ili imamo manjak vremena, druge prioritete. A možda su sve to i samo izgovori, jer pravi odgovor ne vidimo.
Mnogo toga može da stane na put. Lako je kada te stvari možemo da osvestimo i mapiramo.
Ako nam treba vremena, možemo da nešto otkažemo ili pomerimo.
Ako nam treba novac, možemo da uštedimo, uzmemo kredit, tražimo zajam.
Ako nam treba znanje, možemo da ga tražimo i kupimo.
Međutim, ako nam se čini kao da sve znamo, svega smo svesni, imamo resurse, ali nas nešto ipak koči i mi ne pravimo promenu, tada je najčešće u pozadini nešto nesvesno i dublje. To često ne možemo da otkrijemo sami, jer da možemo, to bismo uradili, pa bismo promenu napravili.
Često se desi da ljudi pokušavaju da sprovedu promenu samo na nivou ponašanja, a onda shvate da to nije dovoljno, da nije održivo. Uspeju jednom, ali ne traje dugo. Taman odluče i krenu, pa posustanu. Ili uopšte ne mogu da krenu i da primene to novo ponašanje ili obave aktivnost, iako su u glavi odlučili da bi trebalo i da žele.
Kad je promena ponašanja teška ili se osećamo zaglavljeno, znači da je vreme da vidimo šta treba da promenimo u višim neurologičkim nivoima da bismo se otkočili.
Šta to uopšte znači?
Neurologički nivoi
Mi smo kompleksna bića. Naš identitet čini sve ono u šta verujemo. Ta uverenja i misli onda utiču na to kako se osećamo, a to kako se osećamo i znanja i veštine koje posedujemo utiču na to kako se ponašamo i šta radimo u okruženju u kojem živimo i radimo.
Sve je povezano.
Zato često, ako pokušavamo da promenimo samo nivo ponašanja i vidimo da ne ide, treba da pogledamo malo iznad.
Ova povezanost i uticaj svakog dela na drugi odlično objašnjava kako je sve povezano i zašto je važno da znamo kako funkcionišemo.
O neurologičkim nivoima sam učila na NLP-u, a kasnije dodatno čitala i sada ovo znanje koristim u svakom dnevnom radu – i sa klijentima i za sopstveni rast i razvoj.
Ono što ljudi najčešće rade je da pokušaju da menjaju ponašanje ili okruženje – to je na poslednjem nivou i to je najlakše i najbrže promeniti.
Međutim, promena ne može da bude održiva i da traje ako neko ima uverenja, vrednost ili identitet koji nije u skladu sa ponašanjem koje želimo da menjamo. Zato kažu da kada postavljamo ciljeve ne treba da se bavimo time šta želimo da postignemo, već ko želimo tj. ko treba da postanemo da bismo taj cilj ostvarili (promena identiteta).
Nesvesna uverenja
Nesvesna uverenja su najopasnija, jer su skrivena od nas samih i upravljaju našim životom, a da mi to ni ne znamo. Uverenje je nešto što smo čuli, videli, naučili nekad ranije i prihvatili kao apsolutnu istinu kojom se nesvesno vodimo.
To mogu da budu neke jednostavne ili „glupe“ rečenice, ali nas nesvesno vode kroz život.
Na primer, ako imaš iskustvo (još bolje više iskustva) da kad si na odmoru, uživaš u slobodnom danu ili radiš od kuće, uvek dobiješ komentar i poruku da ti nije stalo do posla i da ne radiš dobro svoj posao, ti nesvesno naučiš da ćeš biti „dobar radnik“ i da ćeš imati rezultate jedino kad si uvek prisutna, uključena, fizički na poslu i ako uvek sve pratiš. Odmor je opasan, stresan i potencijalna kriza. Da bi postigla uspeh i dobila pohvale za ,,dobar posao“ moraš da si uvek prisutna.
Onda promeniš posao i pređeš negde gde se radi drugačije i opuštenije, ali ako nisi osvestila to svoje uverenje koje si stvorila, ti ćeš i dalje raditi na stari način – trudićeš se da budeš stalno prisutna i uvek tu, iako se to od tebe više ne traži. Onda moraš da osvestiš i shvatiš da više ne moraš da radiš na stari način, i trebaće vremena dok uvrstiš nova ponašanja i budeš opuštenija.
Zašto je važno da osvestimo nesvesna uverenja?
Zato što bez toga nema promene. Zato što želiš da budeš vlasnik i kapetan svog života, a ne žrtva svojih nesvesnih uverenja.
Ostajemo zaglavljeni dokle god ne osvestimo šta nas koči. A i kad osvestimo, promena nije uvek laka, ali to je prvi i obavezan korak (biće više o tome kasnije u tekstu).
Znamo da treba da se zdravo hranimo i imamo cilj da smršamo određeni broj kilograma, ali stalno umesto da izaberemo salatu, mi biramo burger i desert. Ili uspemo da jedan dan ili jedan obrok jedemo zdravo, ali već sledeći posustanemo. Tu nije problem naše neznanje, već nas nešto drugo koči.
Šta tačno hranimo? Koje emocije? Šta nam se dešava u životu pa imamo potrebu za više hrane i za nezdravom hranom? Koje uverenje o sebi imamo? Kako vidimo sebe? Koja uverenja imamo o hrani?
Ne volimo svoj posao, boli nas stomak svakog jutra kad treba da krenemo, znamo da hoćemo da odemo iz te firme, ali ipak ne idemo. Ne možemo da promenimo ponašanje (da damo otkaz, odemo iz firme), dok ne vidimo šta nas na nivou iznad drži zakočenim. Nešto dublje se ,,krije“ iza toga.
Koja nesigurnost? Čega se plašimo? Šta će nam se desiti ako napustimo taj posao? Kakvi ćemo onda biti?
Nismo zadovoljni u braku/vezi u kojoj smo. Znamo tačno šta nam smeta, koliko smo se trudili da se nešto promeni, a nije, ali smo i dalje tu i nikako da započnemo taj razgovor o razvodu ili raskidu. Ili razgovaramo, ali ništa ne sprovodimo.
Šta nas tu tačno drži? Čega se plašimo? Šta je ono što dobijamo iz takve veze? Šta zaista želimo i zašto onda nemamo to što želimo? Kako vidimo sebe?
Dok ne osvestimo to nesvesno što nas koči – uverenje, strah, naučeni obrazac, nesigurnost. Dok se ne suočimo sa tim (a to često ume da bude vrlo bolno), nećemo doći do drugačijeg ponašanja – do akcije, a ni do željenog ishoda, ni do drugačijeg života.
Koraci promene: Kako se uverenja menjaju?
Ne možeš da promeniš ono što ne znaš, ne vidiš, ne razumeš niti ono čega nisi svestan.
Prvi korak je da osvestimo šta nas koči – koje uverenje, misao stoji iza naše zakočenosti? U šta verujemo, a da toga nismo ni svesni?
Do novih uvida i otkrivanja nesvesnih uverenja se obično dolazi na koučingu ili u radu sa psihoterapeutom. Nekad je moguće doći do uvida i u razgovoru sa prijateljima, ali za to je potrebno da već neko vreme radimo na sebi i da smo uvežbani i dovoljno svesni da „hvatamo“ svoje misli…
Svest je znak da se budimo. A jedino budni možemo da delamo.
Drugi korak je da uradimo nešto sa tim novim uvidom koji imamo. Da zastanemo i zapitamo se – koje novo uverenje bi mi u ovoj situaciji bilo korisnije?
Drugi korak je, dakle, zamena uverenja koje nije korisno novim.
Na primer, umesto – klijenti će misliti da sam neozbiljna zato što stalno putujem i time rizikujem da ih izgubim, mogu da zamenim drugim uverenjem: klijenti će misliti da sam baš kul, svestrana i zanimljiva zato što toliko putujem. Organizujem i završavam posao u roku dok putujem i postižem dobre rezultate.
Treći korak je iskustvo. Treba da iskustveno prođemo kroz to naše novo uverenje, kroz novi način razmišljanja.
U praksi, na prethodnom primeru, to znači da treba da odem na putovanje, organizujem posao tako da stignem sve u dogovorenim rokovima i sa očekivanim kvalitetom, da imam rezultate i da klijenti budu zadovoljni bez obzira na to što sam ja na putu. Na osnovu toga, videću da nisam zbog putovanja izgubila klijente, da sam uspešno organizovala posao i da je sve bilo urađeno u roku, bez posledica. Novo uverenje je provereno kroz iskustvo.
Ostali koraci u vezi sa tim uverenjem su – ponavljanje. Kada se novo uverenje dovoljno puta iskustveno proveri, ono postaje normalno. Više o njemu ne treba da razmišljamo, već je sada prosto logično da je tako.
Učenje nije uvek linearno
Nama je potrebno više iskustva da bismo nešto internalizovali i prihvatili kao istinu. Učenje (bar kada je lični razvoj u pitanju), na žalost, nije uvek jednostavno i linearno – Shvatimo – Promenimo – Primenimo.
Moramo nekoliko puta da primenjujemo dok nam ne postane „normalno“.
Kao kad učimo neku novu veštinu – da sviramo, skijamo ili vozimo auto. Ne možemo da kažemo da znamo da skijamo ako se jednom spustimo niz planinu. Treba da to uradimo mnogo puta da bismo naučili i još mnogo puta da bismo u tome stvarno uživali i pokrete smatrali normalnim, kao da se automatski rade, bez našeg razmišljanja.
Zato treba da budemo nežni prema sebi kada se menjamo i dok smo na putu ličnog razvoja. Mi smo uvek work in progress.
Lako je „proklizati“ jer način na koji smo se ponašali ranije (godinama) je „utaban put“ – to prethodno iskustvo je misao, uverenje koje smo mnogo dugo imali, u njega verovali i nismo ga preispitivali.
Često, iako imamo svest, napravimo nekoliko boljih (novih) izbora, pa se vratimo na staro. I to je okej. To je kao igra – dva koraka napred, jedan nazad – ali u globalu idemo napred, nekad brže, nekad sporije.
Najvažnije je da baš u takvim – korak nazad situacijama budemo nežni prema sebi i podržavajući. To će nam pomoći da se brže vratimo novim (boljim) mislima i izborima.
Ako ti je ovaj tekst bio koristan, podeli ga sa drugima.
Ispod možeš i da se prijaviš na Analogične priče, moj besplatan newsletter iznenađenja i dobijaš inspirativne i korisne priče dva puta mesečno.
Ako ti je potrebna pomoć ili podrška u identifikovanju svojih nesvesnih uverenja, realizaciji ciljeva, sprovođenju promene, saznaj više o koučingu ovde i piši mi ako si zainteresovan/a.
