Svi imamo u svom okruženju ljude koji se stalno žale. Uglavnom su to bake i deke, koji pričaju o bolestima i lekovima, o tome kako je sve skupo a njihova penzija premala. Međutim, neretko nailazim i na mlađe ljude koji se žale na glavobolju, neudoban nameštaj zbog koga imaju problema sa leđima, previše stresa zbog kojeg im je oslabilo srce itd. Postoje ljudi koji bi po ceo dan mogli da pričaju o tome. Toliko su se uživeli u svoju „bolest“, da su zaista poverovali da im je toliko loše i osim toga, žele da i drugi tako misle, da se saosećaju sa njima, da ih teše itd.
Opšte je poznata izreka da je zdravlje najveće bogatstvo, i da onaj koji je zdrav ima mnogo želja, a bolestan čovek samo jednu – da ozdravi. Kada smo zdravi, imamo sve što nam treba da ostvarimo šta želimo. Ovih dana naišla sam na primere ljudi koje ni bolest nije sprečila da ostvare svoje snove. To su one priče koje motivišu, i koje učine da svi naši problemi, i problemi naših komšija koji se stalno žale, izgledaju tako malo, sitno i smešno. Mislim da bi oni, kada bi čuli te priče, i sve ostale koje postoje (a sigurna sam da ih ima mnogo), trebalo da se odmah „izleče“ od svih svojih „bolesti“ i više nikad ne požale ni na šta.
Video klip koji me je naterao da odgledam film, kupim i pročitam knjigu:
„Bolje ti je da preuzmeš odgovornost za svoj život nego da za sve neprilike kriviš druge ljude ili okolnosti. Kada ti se oči budu otvorile, videćeš da si sam uredio svoje zdravlje, sreću i sve okolnosti svog života – svesno ili nesvesno“ – Den Milman
Jedna od tih priča je iz knjige koju trenutno čitam – „Put mirnog ratnika“. Na osnovu ove knjige, snimljen je i film – „Peaceful warrior“. Inspirisane su istinitim događajem. Naime, reče je o mladom i perspektivnom atletičaru – Denu Milmanu (koji je ujedno i autor knjige, a i glavni lik), koji se uči kako da postane ratnik, jer će na svom životnom putu naići na puno teških iskušenja sa kojim treba da se izbori. Sve borbe koje će voditi su protiv sebe samog, a to je najteže. Zato se uči da postane mirni ratnik. Sve važne bitke vode se iznutra.
Den je sa 18 godina osvojio zlatnu medalju na svetskom prvenstvu u gimnastici (na trambolini). Kada je nakon saobraćajne nesreće teško povredio nogu, lekari su mu ugradili metalnu šipku za stabilnost noge i rekli mu da bi, uz dovoljno vežbe trebalo da može da hoda normalno, bez šepanja. Ne samo da je hodao normalno, već je i nastavio da se bavi gimnastikom istim intenzitetom kao i ranije, nastavio da se takmiči i oduševljava sve oko sebe koji su u neverici posmatrali veliki Denov povratak u svet gimnastike. Ukoliko niste odgledali film ili pročitali knjigu, toplo je preporučujem.
Druga je priča je još neverovatnija. Reč je o Amy Purdy, devojci koja je sa 19 godina ostala bez obe noge od kolena do stopala. Kada joj je konstatovana bolest, lekari su pričali kako ima manje od 2% šanse da preživi, ali je uspela. Njena priča je jako inspirativna. Čak i nakon nesreće, kada je bilo najteže, zadržala je pozitivan stav, naporno radila, vežbala i osvojila mnoge nagrade na takmičenjima iz snowboardinga, čime se ranije bavila. Trenutno radi i kao model i glumica. Ja sam za njenu priču čula gledajući youtube snimak sa TEDx događaja na kome je pričala. Zaista neverovatna priča koju sigurno vredi čuti. Daje primere o tome kako sva ograničenja koja postoje postavljamo upravo mi sami. Život nam ne daje ograničenja. Stavlja nas u određene situacije na osnovu kojih mi sami biramo kako ćemo reagovati i kako ćemo ih posmatrati. Možemo da postanemo kreativni i prebrodimo ih, ili da ih vidimo kao nepremostivu nesreću. Obavezno pogledajte:
Od sada ću svaki put dok vežbam u teretani, kada pomislim kako ne mogu više i kako sam se jako umorila, pomisliti na ove ljude, i nastaviti da vežbam dalje. Od sada ću svaki put kada se prehladim i krenem da se žalim na slinav nos, glavobolju ili temperaturu, pomisliti na ove ljude i ućutati. Od sada ću sve koji krenu da mi se žale na glavobolju, slab imunitet, vrtoglavicu, malaksalost, stres, neispavanost i slično, suptilno uputiti na ovaj blog post. Pa neka izberu da li žele da budu žrtve ili ratnici.
Ana B.
