Kada sam se, 2006-te spremala da idem za SAD na godinu dana, stigao mi je mejl sa pričicom o žabi.
Pisalo je kako se organizuje takmičenje za žabe. One moraju da se popnu na najvišu planinu i da osvoje vrh. Žaba koja se popne dobiće vrednu nagradu i postaće poznata.
Skupilo se puno žaba da se takmiči, sve su želele slavu i uspeh. Međutim, kako je takmičenje krenulo, svi prisutni su počeli da uviđaju kako to uopšte nije lak zadatak. Mnoge žabe su odustajale na pola puta i vraćale sa nazad pričajući: „Ovaj zadatak je pretežak, niko neće uspeti da se popne“. Takmičenje je trajalo, ali niko nije stigao na vrh, žabe su već počele da odustaju i svuda se čulo: „Popeti se na vrh je nemoguće, niko nema toliko snage, to je preteško.“
Kada su svi pomislili da je tamičenju došao kraj, jedna žaba je istupila i odlučila da krene uz planinu. Svi su je posmatrali i pitali se da li je normalna i da li vidi da niko do sada nije uspeo, te neće moći ni ona. Međutim, žaba je napredovala polako ali dobro. Nakon nekoliko minuta popela se na vrh. Svi su bili iznenađeni i zapanjeni. Kada se spustila sa vrha svi su se skupili da čuju koja je tajna uspeha ove žabe, postavljali su joj mnoga pitanja. Onda su shvatili – ona je bila gluva.
Budite gluvi
Ovu pričicu od tada pamtim i rado je delim sa drugima kad god mi kažu kako je nešto nemoguće ili previše teško (što studenti obično koriste kada pričaju o ispitima). Ja se tada setim ove žabe i odlučim da budem gluva i savetujem drugima da učine isto. Kao što sam spominjala u prethodnim postovima, naš um je veoma moćan – ono u šta verujemo vremenom postaje stvarnost. Pa vi sami odlučite da li ćete biti optimista ili pesimista. Vinston Čerčil je rekao: „Ja sam optimista, jer ne vidim mnogo koristi da budem bilo šta drugo.“
Neki kažu da sve što nam se dešava u životu je predodređeno, sve je to sudbina već napisala za nas, mi samo treba da hodamo. Ta teorija podrazumeva da nemamo odgovornost za ono što nam se dešava, jer šta god da radimo, prosto će se desiti ono što je suđeno. To je sranje. Mislim da svi samo pokušavaju da izbegnu odgovornost. Šta god da mi se u životu desilo, dobro ili loše, sama sam doprinela tome. Ma koliko mi se ne sviđa ta pomisao, tako je. Što pre shvatim, pre ću moći da krenem da se drugačije ponašam i drugačije stvari će mi se dešavati. Dobrodošli u svet odraslih, mesto gde smo sami odgovorni za sebe, svoje reči, dela i život.
Za kraj, ostavljam vas sa poznatim citatom Selimovića, koji je pre dosta godina pričao o istim problemima koje muče čoveka i danas:
„Šta je to sa nama i sa životom, u kakve se to konce uplićemo? U šta upadamo svojom voljom, u šta nevoljom? Šta od nas zavisi i šta možemo sa sobom? Nisam vešt razmišljanju, više volim život nego misao o njemu, ali kako god sam prevrtao, ispada da nam se većina stvari dešava mimo nas, bez naše odluke. Slučajnost odlučuje o mom životnom putu i o mojoj sudbini i najčešće bivam doveden pred gotov čin, upadam u jedan od mogućih tokova, u drugi će me ubaciti samo druga slučajnost. Ne verujem da mi je unapred zapisan put kojim ću proći, jer ne verujem u neki naročit red ovoga sveta. Ne odlučujemo, već se zatičemo. Strmoglavljeni smo u igru, punu nebrojanih izmena, jednog određenog trenutka, kad nas samo ta prilika čeka, jedina koja nas može sačekati u toku mešanja. Ne možeš je zaobići ni odbiti. Tvoja je, kao voda u koju padneš. Pa plivaš. Ili potoneš.“
Plivajte. Kada je to potrebno budite gluvi (možda i ludi – mnoge genije su u početku smatrali ludima), verujte da nemoguće ne postoji i izaberite da budete optimisti. Videćete da je sa ove strane sve mnogo lepše.
Ana B.
One Response
[…] sam vam pisala da je jedina žaba koja se popela na vrh – ona koja je bila gluva. Kad vam neko priča da nešto ne može, kad pokušava da vam smanji volju, uplaši ili odgovori […]