Ono što me je navelo da napišem bilo šta o ovome je moj prošlonedeljni izlazak u jedan niški klub. Društvo odlično, muzika fantastična, atmosfera super, klub pun, ali – ne može da se diše! Oči nadute, crvene i suze, a vazduh možeš da vidiš! Bukvalno! Kada sam došla kući brat me je dočekao rečenicom: „Au, baš smrdiš na cigarete!“ A ja, ni kriva, ni dužna! I još sam se baš lepo namirisla pre nego što sam izašla!
Pogledajmo to sa ove strane – evo recimo da ja, na primer, mnogo volim da koristim dezodorans koji smrdi. I ja tako u zatvorenom prostoru na svakih nekoliko minuta prsnem malo taj smrdljivi dezodorans. Svi ljudi koji provedu neko vreme pored mene se usmrde i odu kući tako smrdljivi, ni krivi ni dužni. Ali, šta mene briga? Ja volim da prskam taj dezodorans, uživam u tome i to je moje pravo i moj izbor! Ako mi kažu da ga prskam negde drugde i da ne usmrđujem ljude oko sebe, to će značiti da sam ja, jadna, diskriminisana!
Napišem ja post na twitteru kako pušači treba da se zatvore u sobu za pušače, pa tamo neka se sami guše od voljenog duvanskom dima, ali neka dozvole nama, ostalima, da dišemo! I dobijem odgovor kako bi ja trebalo da odem u drugu sobu, a ne oni. Zapitala sam se ko koga ovde guši i ugrožava? Ja njih ili oni mene?!
Hajde da to posmatramo ovako: Recimo da volim da udišem otrovni gas. Šetam tako po klubovima i kafićima, prskajući otrovni gas ispred sebe kako bih ga ja udahnula. Logično, on se raspršti, pa to udišu i drugi ljudi oko mene. Meni to nije namera, ali jebiga, oni su koleteralna šteta. Ko treba tu da se pomeri? Ja koja ih ugrožavam, ili oni?!
Odem sinoć sa drugaricama u kafić na piće, i sednemo u deo za nepušače, na svakom stolu lepo stoji znak. Međutim, dva stola od nas, gosti opušteno sede i duvane u najveće! A ima prilično dosta mesta u drugom delu kafića, gde je dozvoljeno da se duvani! Naravno, niko im ništa ne kaže. Šta ima veze što nekom duvanski dim smeta?! Kome smeta, jednostavno ne treba da izlazi iz kuće, jer ne postoji mesto u gradu gde će moći da diše vazduh bez nikotina!
Kada je usvojen zakon o pušenju (koji se, kao i mnogi drugi u Srbiji, ne poštuje), svi su pričali kako je to diskriminacija jadnih pušača! Ja to vidim ovako – kad vam se piški, vi lepo morate u WC – ne možete to da uradite na sred kafića ili tržnog centra, jer postoji određena prostorija za to. E, potpuno je ista stvar sa pomenutim zakonom.
Činjenica je da su svi zakoni napravljeni kako bi braniti tj čuvali slobodu čoveka – svako ima pravo da radi šta god želi dok god to ne ugrožava nekog drugog! Smatram da svako ima pravo da izabere da li će da se truje nikotinom ili neće. Ako odlučite da želite, ja ću čak i da podržim vašu odluku! Ali, s obzirom da time ugrožavate ljude u vašoj okolini, a to nemate prava da radite, duvanite u prostorijama koje su za to određene, gde nećete štetiti ljudima koji su doneli drugačiju odluku!
Dragi pušači, ja zaista nemam ništa protiv vas lično. Imate prava da gušite sebe, ali vi gušite mene! A to nije u redu! To je sebično. Ne kažem da ste vi sebiči. Sebično je to što ne želite da napravite tako mali napor kako ne biste štetili i gušili ljude koji ne žele da udišu vaš duvanskim dim. Hvala na razumevanju.
Ana B.
One Response
tako je 🙂