Izgubljena u tornadu sopstvenih obaveza, više ni sama ne znam gde zapisujem šta sve treba da uradim, koga da pozovem i kuda da odem. Ne žalim se, dok god stignem da sve postignem, dobro je 🙂 Onda čak i sebe iznenadim kako sam uradila nešto što sam mislila da neću moći i neću stići. I onda se opet vratim na ono da ništa nije nemoguće, i samo se nasmejem 🙂
Ne znam ni odakle da krenem. U glavi mi je bukvalno pravi tornado, napravio haos i još uvek se vrti i ne znam šta je na kojoj strani i gde šta da tražim. Kao kada ljudi opisuju svoju nesređenu sobu, e tako bih ja sad mogla opisivati svoj nesređen um.
Završio mi se projekat 🙂 To mi je onako highlight ovog perioda. Bilo je predivno, svi smo uživali na radionicama, za koje se stvarno tim predavača potrudio da bude maximalno zanimljiv, interaktivan, kreativan, raznovrstan i zabavan. Video klip koji je obeležio prvu nedelju radionica. (You better not fuck on the table you son of a bitch… I go back to Italia… arrivederchi) 🙂 genijalno, ma koliko puta da ga gledam uvek mi je zabavan 🙂
Evo i slika sa radionica, kao i sa završne svečanosti.
Stvarno nam je bilo divno. Pogotovo je lepo što sada, kada je sve završeno možemo da gledamo slike, analiziramo, prepričavamo dogodovštine sa radionica, i pravimo plan da sledeće godine sve ovo bude još bolje, lepše, zabavnije, kvalitetnije… 🙂
Pre završne svačanosti sam bila do Bele Crkve, prvi put u životu 🙂 Baš je fino, mesto, jako je lepo i mirno 🙂 Obožavam mirna mesta… treba i neka oaza da postoji i ludom i brzom životu, praćenim čestim vetrovima, vremenskim nepogodama i katastrofama 😛
Prvi maj – Kopaonik, tri dana(30 – 2.)
Tri fantastična, fenomenalna, odlična, najlepša dana. Ispraznila mi se baterija na telefonu – nema ničeg lepšeg 🙂 Šetnja, udisanje svežeg planinskog vazduha, ispijanje kafe na terasi, na suncu, spremanje palačinki, grejanje pored kamina. Prelazak sa bučnih, nezdravih, zagađenih 25 stepeni, na predivnih, hladnih, planinskih, svežih, čistih 5. Upravo ono što mi je bilo potrebno. Ne bih se vraćala u grad, zaista ne bih, bar još nedelju dana. A možda bi mi i to bilo malo 🙂
Pričam tu kao neka baba… Nije sve baš bilo tako. Muško društvo je donelo ozvučenje pa nismo imali baš tišinu.. ali je sve jedno bilo opuštajuće i dobro 🙂 Na žalost, niko nije poneo aparat, pa se nismo slikali. To je bilo usled zbrke oko odlaska, jer smo pre sam polazak shvatili da je ključ od kuće u koju idemo u stvari u Beogradu… i onda smo pronalazili alternativno rešenje (a da to nije obiti kuću), i bili smo zauzeti time, te nismo mislili baš o foto aparatu. 🙂 Ali, znate već kako je na planini, da vam ne prepričavam dalje… Standardni prizor, znate već:
I tako…
Imala sam ispit 29. aprila, jos uvek čekam rezultate, i ko zna zašto je to dobro 🙂
Uskoro će kraj školske godine, i majski ispitni rok. Ko bi rekao da vreme tako brzo prolazi ?! Nova misija – očistiti godinu u Junu i provoditi se celo leto. Drugo je lako izvesti, prvo – malo teže, ali je drugo lakše ako je prvo izvedeno… Sve je uzročno-posledično povezano… 🙂
Mama je kupala Čupija, i sada izgleda kao pravi, rundavi, veliki, mekani, mirišljavi meda. Ne znam da li sam vam predstavljala Čupija ranije, ali predstavljam vam sada neustrašivog i opasnog Čupija:
Moja najdivnija kuca na svetu 🙂
Moji su mi ga kupili dok sam bila u Americi, i kupili su mi i fantastičnu knjigu o kucama:
„Sumoran dan, tužan dan, dan u kome se osećate bezvoljno – ali sve se promeni onog časa kad vam se maleno dlakavo stvorenje sklupča u rukama, govoreći vam koliko mu je drago što vas vidi kod kuće.“
I tako, zagrlim Čupija i na trenutak nevreme stane, i sve je mirno, mekano i lepo 🙂
A o ostalom… misliću kasnije…
Ana B.
