Odluka, Odgovornost

Pričala mi je sinoć drugarica da je bila na nekom dečijem kampu gde je jedna od tema radionica bila o odlukama. Kaže oduševila se kako deca razmišljaju i kako povezuju da svaka odluka nosi i posledice. A ponekad odrasli upravo to zaborave… ili žele da zaborave 🙂

Svi naiđemo na neku raskrsnici u životu. Nekad znamo kojim putem treba da krenemo, a nekada izbor nije ni malo lak! Kažu da su ti teški izbori upravo oni najznačajniji. Tada najviše učimo, tada napuštamu svoju „prijatnu“ zonu, svoju sigurnu luku gde nam je sve poznato i gde se osećamo bezbedno i uplovljavamo u nove, nepredvidive vode, nadajući se da smo napravili dobro skretanje i da nećemo naleteti na oluju. Kažu „Brod je u luci bezbedan, ali nije napravljen da bi stajao tamo“. Takođe kažu da ukoliko želiš da vidiš nešto novo, moraš da se pustiš sa obale (onog čega ti je poznato) na pučinu (u nepoznato). Moraš da kreneš. U ma kakve vode uplovio, bitno je krenuti, otisnuti se. Najgora odluka je ona koja nije donešena. 

Pitaju me kako je moguće da želim da opet idem na godinu dana u Ameriku. Eto, baš tako. Znam da mi je ovde lepo i sigurno, tu su mi ljudi koje volim i koji me vole, tu mi je društvo, zabava… ali ništa neću naučiti ako ne isplovim iz svoje bezbedne luke. Kažu isto i da je svet kao knjiga, a ako ne putuješ, to je kao da si pročitao samo prvu stranicu. A ako je knjiga dobra, zašto stati nakon prve stranice? 🙂

No, da se vratim odlukama. Skoro sam pročitala u Mandinovoj knjizi „Najveće čudo na svetu“ (koju preporučujem svima, jer je zaista fenomenalna, kao i ostale njegove knjige) kako ljudi imaju običaj da se uvek žale i svaljuju krivicu na druge ljude kada stvari krenu po zlu. Kada su u pitanju velike nesreće, poput rata, bolesti i slično, obično je uvek kriv Bog, kao neko ko je iznad svega i ko odlučuje o svemu. Knjiga daje zanimljiv odgovor na to – kaže da kada su ljudi stvoreni, njima je data, pored ostalih, jedna veoma posebna i jaka moć – moć izbora. Kada je Bog podario čoveku razum, dao mu je i moć izbora, da može da bira šta će u kojoj situaciju uraditi. Kada se izbor ispostavi kao pogrešan, onda se obično krivi neka viša sila jer je dopustila da se nešto tako strašno desi. I uvek je kriv neko drugi, i uvek u svetu vlada nepravda. U celoj ovoj priči očigledno nedostaje jedan pojam koji mnogi odrasli zaborave u celom procesu donošenja odluka. Ta velika zaboravljena, a tako važna reč je – odgovornost.

Kada se nađemo na toj životnoj raskrsnici, često smo uplašeni. Nije ni čudo. Odluke koje donosimo, iako se tiču nas, obično uvek utiču i na druge ljude. Znamo da ukoliko nešto uradimo ili ne uradimo nekog možemo da povredimo, učinimo srećnim ili nesrećnim. A i odluke koje donesemo nas čine onakvim kakvi jesmo. Nije lako, ni malo. Kažu isto: „Zar ti se ne čini da u trenucima kada si uplašen, znači da si na pragu nečega važnog? Ukoliko nisi uplašen, ne koristiš sve mogućnosti! Ukoliko ne koristiš  mogućnosti, šta onda dođavola radiš?“ Znači, odluke ipak moraš doneti, jer su sastavni deo života.

Strah je dobar. Teške odluke su dobre. I da, odluke i naša dela nas čine onim što jesmo, ne naše reči. Problem kod odluka je taj što u trenutku kada ih pravimo ne znamo da li su ispravne. Moramo ih doneti, živeti taj izbor, i onda se nadati da će vreme pokazati da smo skrenuli u pravu ulicu. Ne dešava se to uvek, naravno. Zato postoji opšte poznata rečenica – „Ljudi smo, grešimo.“ Već imam ceo post o greškama, tako da se sada neću vraćati na to. I sama sam napravila mnogo pogrešnih izbora, kao i onih za koje će tek vreme pokazati koliko su dobri. Tek će ih biti. No, za svaku grešku koju sam napravila, ni u jednom trenutku nisam okrenula glavu kada je došao trenutak da se stave činjenice na sto. A slušala sam o odgovornosti od ljudi koji su sami prvi okrenuli glavu od odgovornosti čim su naišli na neugodan teren istine.

Nije to toliko teško! Nije uopšte teško kada malo bolje razmislite. Uspravno stajati i reći – napravio sam pogrešan izbor, jebiga! (ili bez psovki, mada mislim da su tada opravdane) Kada realno pogledaš, svi smo u nekom trenutku! Jedina razlika između svih nas je ta što će neki ustati i reći tu rečenicu, a neki će izgovore tražiti svuda, osim u sebi. Neko je na dobrom putu, a neko ipak treba još malo da odraste.

Do mog sledećeg posta – donosite puno odluka (nadam se teških), ukoliko se ispostave kao dobre, proslavite ih i krenite da tražite sledeću ulicu za skretanje. Ukoliko pak napravite pogrešno skretanje, nemojte samo nikako da zaboravite da odmah pored odluke, stoji njeno veličanstvo – odgovornost. Nije to tako teško… jer svakako, putovanje se uvek nastavlja 🙂 Uspravne glave, sa osmehom na licu, samo napred!

Ana B.