Prošle nedelje me je asistent koji nam drži vežbe iz agencijskog sprečio da napišem hejterski blog post, a da toga ni sam nije bio svestan. Svi koji čitaju moja piskaranja ovde kažu da su mi svi postovi jako pozitivni. Takva sam i ja, pa to valjda ide zajedno, ne mož drukčije. Jednom mi je mama (kada je imala jako dobar dan) rekla – „Danas sam toliko srećna da bih mogla da napišem blog i da izgleda kao da si ga ti napisala.“ Mada, pišem ja često i kada sam tužna, ali delim samo pozitivne emocije, ovih negativnih je svakako već previše.
Nego, da se vratim na moj hejterski tekst koji je ozbiljno pretio da se pojavi.
Naime, mi već tri nedelje za redom na vežbama pišemo vesti, izveštaje… (što je i logično, s obzirom da studiramo novinarstvo, ali nelogičan deo sledi) o jednoj te istoj, veoma aktuelnoj temi – Kosovo (gle čuda!). I svaki put se prikazuje jedna ista strana. I kako pobogu da pišeš objektivno kad ti daju samo jednu stranu, a ti ne mož baš da tek tako odeš tamo pa da napišeš i prikažeš i drugu?!
No, neću sada o Kosovu, da mi ne bi zatvorili blog i gađali me jajima, paradajzom i čime već gađaju ljude. S obzirom da sam bila veoma iznervirana zbog manipulativnog načina pisanja vesti o prioritetnom problemu naše zemlje, bila sam potpuno spremna da ukoliko i narednog časa budemo naterani da pišemo o Kosovu, napišem jedan ozbiljan i poduži hejterski blog post! Da, da, verovali ili ne, upravo to bi se desilo! Ali, na svu sreću, u zadnjem času, asistent je sprečio tu katastrofu – dao nam je da pišemo o Nišu. Čini mi se da ni sama nisam znala pola stvari koje sam napisala. Ali bitno je da sam pisala o nečemu drugom.
Elem, otuda sada ovakav tekst umesto hejterskog (mada negde duboko u meni, moje hejtersko ja se bori da izađe na površinu).
Ono što sam zaključila tokom svih ovih dana na fakultetu (a tamo sam svakog dana osim vikenda, više puta dnevno!) je da ponekad i na užasno dosadnim mestima može da ti bude zanimljivo 🙂 Kao i za sve u životu, sam si u potpunosti odgovoran kako ćeš provesti dan i kako ćeš se nositi sa činjenicom da si tu gde jesi, i da moraš da odradiš neke stvari koje baš i ne voliš.
Ranije sam na fakultet i u školu dolazila „strogo poslovno“ – odslušam šta sve treba, pojavim se gde moram, pa brže bolje nazad kući ili do grada da radim nešto zanimljivo. Međutim, zaključila sam da treba biti tu gde jesi u trenutku kada jesi! Shvatila sam šta znači ono čuveno – živi danas i fokusiraj se na ono što je sada. Nikad ne znaš kad će da neko lupi neku glupost koja će ti ulepšati dan! Ili će možda ta glupost doći upravo od tebe!(onda rizikuješ da postaneš poznat po glupostima, ali šta sad, bitno da je svima zanimljivo) Mada, realno… može da se čuje i po nešto pametno… ako dovoljno pažljivo slušaš 🙂
Do sledećeg čitanja,
slušajte više,
uživajte u svakom danu i svakom trenutku.
Budite tu gde jeste tad kada ste – svim svojim čulima!
Ana B.
