Volim promene. S obzirom na to da je u životu i svetu jedino sigurno to da ništa nije sigurno, onda to mora da je dobro. Eto, ni sam izgled bloga ne može dugo da bude isti. Nije mi išlo da mi zimsko-prolećna slika stoji na blogu u sred leta. Kao da to ima neke veze? Nešto me je teralo da promenim i morala sam. Sada mi se boja bloga slaže sa lakom za nokte. To je od velike važnosti. Nije, ali tom logikom sam birala novu boju. Ako je to uopšte logika.
Neke promene sami iniciramo, jer su nam potrebne. Druge nam se dese slučajno, iznenada, neočekivano i primorani smo da se promenimo. A ponekad zbog tih drugih se opredelimo za ove prve. Te druge su često i bolne. Svi mi prođemo kroz njih u određenom trenutku. Kada nam se svaka misao bori sa realnošću, svaki mišić se grči od tuge, oči pokušavaju da i dalje boje tamne slike stvarnosti svetlim bojama sećanja, ali ne uspavaju u tome jer su se svi veseli tonovi nepovratno sprali. Nestali. Možda se nešto radikalno promenilo, a možda toga nikad nije ni bilo. Realnost je čudna stvar – za svakog različita i zapravo je naš um svakim minutom stvara. Moja realnost ne mora da bude ista kao i vaša, a možemo se nalaziti u istoj vremenskoj i prostornoj koordinanti.
Posle nekog vremena naučimo da izađemo na kraj i sa dobrim i lošim stvarima, jer su oba neizostavni činioci života. A i kako znati šta je dobro, a šta loše? Kada svako ima svoju istinu i percepciju? Kako bismo rasli, razvijali se i učili bez promena?
 |
| Život počinje izvan tvoje zone komfora. |
Uljuljkana u toplu i poznatu atmosferu, okružena poznatim ljudima, pričama, putevima, usled očekivanih, a i nepredviđenih okolnosti često sam gubila sebe. Što i nije toliko loše ako shvatimo da se gubimo i da je vreme da se nešto uradi drugačije. Život nam valjda služi tome da bismo se tražili. Ne nekoga, već sebe – tražili i istraživali. Nije me čudilo što neke ljude u određenim situacijama ne mogu da prepoznam, ali me je uvek fasciniralo to što ponekad ne mogu samu sebe da prepoznam. A sa sobom sam od kad znam za sebe. Trebalo bi da sam se dosad upoznala, ali taj stadijum se očigledno ne dostiže. Ko bi rekao da neko ko je stabilan, ambiciozan, relativno samostalana i čvrsta ličnost može postati potpuna suprotnost svega toga i doći do trenutka pitanja – da li ovo zaišta želim da budem? Sve je moguće, i toga sam svedok svakog dana.
Promene vani mogu da se dešavaju polako ali i brzo, dok je za one unutra uvek potrebno mnogo više vremena. Nekad toliko, da se zapitam hoće li ikad ta promena biti potpuna ili ću uvek vući nekadašnju sebe za sobom. Kada je ljudima potrebna promena – oni menjaju boju kose, očiju, garderobu, auto, stan (zavisi od mogućnosti). Ja menjam kontinent. Splet slučajnih ili namernih okolnosti (verovatno ovo drugo), ali bitno je da uranjam u novu avanturu. Ko zna šta će to sve nositi sa sobom, ali šta god da je u pitanju – spremna sam. I sigurna sam da ću biti korak bliže sebi, jer ništa te ne natera da više sazriš, odrasteš i naučiš nego kada se upustiš u nešto nepoznato, izvan tvoje granice udobnosti. Mirno more neće napraviti veštog moreplovca.
Jedna osoba mi je pričala o tome kako za njega putovanja predstavljaju samo trošak novca, vremena i energije i kako putuje samo kada je to baš neophodno, jer sve što mu je potrebno ima u Beogradu i bez preke potrebe nema razloga da troši svoje resurse. To je sasvim legitiman stav, čak je i istina da put izmori i potroši sve iz novčanika i džepova, a bogami ume i da predugo traje. Međutim, koliko daješ, toliko dobijaš – ne može se ništa dobiti ako nismo spremni da nešto uložimo. A svako putovanje nas obogati mnogo više nego što bi to sam novac, u ma kojoj količini, mogao.
Zato mi je dugo stajao ovaj citat kao opis bloga. Slika je, naravno, sa putovanja.
 |
| Schoenbrun, Vienna, Austria |
Nek bulevari sveta pamte muziku naših koraka. Srećan nam put!
Ana B.
