Da nastavim svoju „Šta ste propustili ako niste bili na…“ seriju 🙂 Prošlog vikenda jedini razlog zašto nisam otišla za Niš bio je TEDxZemun. Za one koji ne znaju šta je TED i TEDx (a takvih ima, iako ja živim u ubeđenju da je to toliko kul da prosto svi mora da znaju), evo videa koji će to objasniti mnogo bolje od mene:
Pratim TED govore već godinama, ni ne sećam se kada sam se prvi put “upoznala” s njima. Učestvovala sam u organizaciji TEDxUMN-a (University of Minnesota) dok sam tamo studirala, pa je moguće i da sam malo pristrasna, no meni su te konferencije uvek fantastične jer je njihova snaga u ideji koja stoji iza njih mnogo više nego u samim govorima. Ljudi se okupe da pričaju o idejama vrednim širenja i da malo razmrdaju ono što poznajemo i smatramo mogućim. Na ovakvim događajima obično saznaš šta to „wow“ rade sasvim obični ljudi oko tebe o kome nisi znao ništa.
Organizaciju moram da pohvalim, sve je bilo pripremljeno, na svom mestu, puno sponzora, svi nasmejani i deluje kao da je sve vreme sve teklo glatko (iako oni najbolje znaju šta sve nije). AIESEC škola 🙂 Kudos za organizacioni tim 🙂
Pa, da počnemo…
Branislav Vujović je ispričao lepu futurističku priču – kako će izgledati naš život za 10, 50 ili 150 godina… u zavisnosti od toga koliko se brzo razvijaju nove tehnologije. Koliko savremena tehnologija menja naš život, koliko će tehnologija budućnosti da promeni današnja zanimanja, život i način na koji obavljamo svakodnevne aktivnosti? Da li će naš personalni asistent da bude osoba ili softver u našem mobilnom telefonu?
Rodoljub Šabić priča toliko brzo da nisam uspela da sve ispratim sa jednakom pažnjom. Dok meni ode pola fokusa da otkucam tvit, on ispriča mnogo brže i više nego što ja mogu da ispratim (a vežbala sam i imam iskustva u tvitovanju i praćenju govora u isto vreme :)) Država je uspostavila ustanovu poverenika za informacije i onda zaboravila na njega. Neki upiti su se završili uspešno (primer putarske mafije koja nije “malo kraduckala” nego malo više), a često kucaju na njegova vrata iz pogrešnih razloga i očekuju pomoć koju on ne može da pruži.
Volim kad su ljudi koje znam i sa kojima se družim na govornici. Mudrinić je u stvarnom životu po malo hejter i stalno se na nešto žali, a u ovoj epizodi je bio motivacioni govornik i super mu ide 🙂 Zbog Šabića (pravnici znaju da oduže govorancije) mu je govor bio kraći od predviđenog, ali su poente bile tu – kroz lične životne primere pokazao je ups&downs života i kako kada ti se čini da se ne uklapaš i da ti ne ide ono što ostalima ide, ipak možeš da pronađeš svoj mix aktivnosti koje voliš i od toga napraviš uspešnu priču.
Igor Rakić i priča o sposobnjakovićima je zapravo priča o našem lošem obrazovnom sistemu. Shvatanje problema koji se zove loš, nefunkcionalan obrazovni sistem je zapravo mogućnost za kreativnost i drugačije načine učenja. Zašto mi ne možemo da samo prekopiramo obrazovni sistem neke zemlje u kojoj on savršeno funkcioniše? Zato što mi nismo ta zemlja, tačnije mentalitet naših ljudi je potpuno drugačiji od mentaliteta ljudi u tim zemljama. Kada se promeni narod i način razmišljanja, promena obrazovnog sistema biće samo tehničke prirode, kaže on.
Nikola Božić je imao previše naučni govor za moj ukus, tako da nije ostavio preveliki utisak. A iskreno, nedeljni ručak se malo odužio pa sam, na žalost, govor Ane Babić preskočila.
Dragan Tomić je ispričao finu priču o svom putu nazad iz uspešne inostrane zemlje gde je trava zelenija. Često pitanje onima koji se nakon godina studiranja i rada u inostranstvu vraćaju nazad je – da li si normalan i zašto? On kaže da oni koji su ga to pitali nisu upoznali ljude sa kojima je on tada znao da će raditi ovde. Tim je sve. Povezao je kako su slične navijačke ekipe sa timovima u kompanijama i šta je naučio iz svog navijačkog iskustva.
Dušan Srdić se u govoru na temu „Ko si ti“ predstavio kao “trener za sreću”. Pošto sam ja njegova ciljna grupa i stalno mi iskače na fejsbuku, on je izgleda i “trener za ljubav” (love coach). Kao neko ko voli i prati oblast razvoja ljudi i mnogo čita o tome, nije mi jasno kako neko bez realnog iskustva u poslovnom okruženju može da bude bilo kakav kouč. Teorija je jedno, i super je, ja je obožavam – i da pričam o njoj, analiziram, pravim poređenja, filozofiram. Onda dođeš u poslovno okruženje i dok nešto ne uradiš, ne znaš. Pomaže sva ta teorija svakako, ali tek kada neki događaj, organizaciju, sastanak, težak razgovor prođeš…nekoliko puta, zaključiš da ni tada ne znaš nego si svaki put po malo bolji. A ako se promene okolnosti, nećeš moći na isti način da rešiš sličan problem. Obožavam da učim i slušam motivacione govore ali smatram da moraju da imaju težinu, da osoba koja nešto priča mora da ima rezultate iza sebe. Ali ne rezultate – ja sam pričao već grupama od 100+ ljudi nego ja sam prošao kroz xy realnih situacija i rešio ih…ili nisam ali sam naučio. Previše demagogije koja nije podupreta aktivnostima je samo to – previše demagogije. Mada je on lepo naučio svu tu teoriju, to se mora priznati.
Hans je tip kome je tema govora bila energija, a ceo govor prožet nekim teškim žitovnim situacijama. Govor mu je krenuo od oca koji se borio sa rakom, preko ekonomske krize u Grčkoj i razvoda od žene do dolaska u Srbiju, gde je shvatio da ima mnogo energije, jer voli da pomaže ljudima. Kroz život je svuda tražio smisao i mislio da će biti srećan tek ako se desi ovo ili ono, što je pogrešno. Nisu ti potrebni određeni uslovi da bi bio srećan.
Bogdanov govor je po mojoj skromnoj proceni bio najbolji, što mu rekoh i na tviteru. Ima od njega šta pametno da se pročita, a i čuje. Sa grupom kolega, odlučio je da za temu master rada izabere onu koja će zaista doprineti nekoj društveno korisnoj promeni. Odlučili su da obiđu Firencu u invalidskim kolicima. Na osnovu tog iskustva, napravili su vodič kroz Firencu za osobe sa poteškoćama pri hodanju. Vodič je označen kao semafor – crvene oznake su pored mesta koja su potpuno neprilagođena za ljude u invalidskim kolicima, žuta su ona gde je moguće doći ukoliko osoba ima pomoć, a zelena su potpuno dostupna za kretanje u kolicima. Kada sebe predstavi kao nekog ko želi da svet bude dostupan svima, zaista mu veruješ jer je pokazao i naizgled jednostavan način da se doprinese tome. Bravo za ideju i bravo za govor sa konkretnim primerom!
Tatjana Vojtehovski je profi govornik i to se vidi – dikcija, stav na bini, pokreti, dinamika govora, jačina, naglašavanje tačno određenih reči – sve je tu. Nju bi bilo zanimljivo slušati čini mi se o čemu god da priča jer jednostavno drži pažnju svim mogućim govornim alatima. Što se tiče sadržaja i teme – vrlo dobro naučena teorija. Malo se ponavljala, ali i to je možda još jedna tehnika govora (poentu moraš ponoviti 3 puta) – nismo tu da bismo ispunjavali tuđa očekivanja već samo svoja. Eto, tehnika funkcioniše.
Kao i nakon svakog TEDx događaja, svi govori biće dostupni preko youtube-a, kad dođem do linka, dodaću ga ovde.
Da, ako niste bili na #TEDxZemun propustili se i kul photo corner:
Kao i tekst o Kaktus festivalu, ni ovaj nije plaćen, već je nastao iz moje želje da lepo i korisno iskustvo podelim sa drugima.
