Učiti skijanje u kasnim dvadesetim nije ni malo lako, a ni prijatno. Moraš da budeš prilično odlučan, uporan i spreman da mnogo puta padneš, ustaneš (što je poseban podvig kada si na skijama) i budeš isfrustriran. Baš je teško. Svaki put kad vidim onu malu decu koja kao pačići jedan za drugim polako spuštaju planinu kažem blago njima. Imaju sigurno mnogo manje straha od nas odraslih, a i kad treba da padnu, zemlja im je mnogo bliža. Ubrzo će skijati bez problema i savladati sve mnogo brže od mene.
Nikad nisam bila sportski tip. Kao mlađa sam više volela da čitam, pišem, bojim, učim nego da se bavim bilo kojom fizičkom aktivnošću. Prilično kasno (mada nikad nije kasno), tek negde sredinom srednje škole, shvatila sam važnost treninga i krenula da treniram redovno. Niko u mojoj porodici ne skija niti je imao želju za tim, pa me zato i nisu kao malu tokom zimovanja učili da skijam. Pri tom, ja sam vrlo zimogrožljiva i više volim leto od zime, ali uz skijanje zima je drugačija i nije mnogo hladno jer si aktivan.
Meni je skijanje delovalo kao prilično graciozan sport. Baš sam uživala da gledam ljude kako se lepo i lagano spuštaju, levo – desno, izgledalo mi je prilično lako i jednostavno. Kada sam počela da učim shvatila sam da nije ni malo lako a ni jednostavno. To lagano levo-desno je u mom slučaju bilo vrlo nekontrolisano i ne baš lagano. Trebaće mi još mnogo vežbanja i skijanja dok dostignem „graciozno“. Izgledam kao stegnuti, smotani i uplašeni bambi na ledu (stvarno, često me i zovu – „Hajde, bambi“).
Ipak, upornost se isplati i osećaj kada, nakon mnogo pokušaja i padova, konačno uspete da polako steknete kontrolu nad skijama je fantastičan. Sam boravak na planini i svežem vazduhu dok ste pri tom sve vreme aktivni, bavite se sportom i radite nešto dobro za sebe i svoje telo je posebna nagrada.
Za sve vas koji se razmišljate da li da se i sami upustite u ovakvu avanturu ili vas prosto interesuje moje iskustvo, u nastavku pišem više o tome i nadam se da će vam koristiti 🙂
Treba vremena dok se navikneš na svu opremu
Uvek komentarišem kako se ja umorim samo dok obujem pancerice i dođem do žičare. Iako smatram da sam u ok kondiciji, nositi skije, štapove u full zimskoj opremi koja podrazumeva ski odelo, kacigu, naočare, rukavice i pri tom hodati u pancericama i zategnuti ih predstavlja mi izuzetan napor. Najlepši osećaj je kada se izujem posle skijanja, imam utisak da mogu da istrčim maraton. Dobro, polumaraton
Treba odmah naći dobrog instruktora
Ja sam prvi put na skije stala u ski simulatoru na Adi. Rekoh hajde da se malo opustim i naučim osnove, jer je plan bio da odemo da skijamo samo produženi vikend, pa sam htela da ubrzam učenje. Značilo mi je jer sam stekla neke osnovne pokrete, pa sam mogla odmah žičarom na stazu. Ipak, iz ove persketive, radije bih platila instruktora direktno na planini.
Nakon ski simulatora mislila sam da će biti dovoljno da nastavim da vežbam i skijam sa nekim ko ume da skija, ali to je bilo pogrešno. Mnogi znaju savršeno da skijaju ali im je to toliko prirodno i normalno da ne mogu da objasne šta tačno kad rade. Ipak mi je bio neophodan instruktor kako bih pravilno i mnogo brže napredovala. Te prve godine sam pokušala da učim bez instruktora. Mnogo sam padala i bila cela u modricama dok nisam naučila da usporavam i da se po malo kontrolišem. Kad su mi na stazi rekli „stani“ i ja uspela da stanem, mojoj sreći nije bilo kraja
Druge godine (ove), odlučila sam da uzmem instruktora. Svakog dana po jedan čas pa nakon toga vežbam sama tj. sa društvom sa kojim sam došla. Ove godine spuštam se bez padanja i modrica, mada sam i dalje stegnuta i treba mi još vežbe. Promenila sam par instuktora, pa ako vam trebaju preporuke, javite mi
Svaki put sam na skijanje išla samo na dan, dva ili tri, što me vodi do sledećeg važnog saveta:
Kad učite, probajte da imate više dana skijanja u kontinuitetu
Verujem da se mnogo brže uči kada imate 5 ili 6 skijaških dana spojenih nego kada negde odete na dan pa nakon mesec dana na još dva ili tri. Ja sam išla tako tako na po dan ili par dana ali mislim da ćete mnogo bolje i brže steći sigurnost na skijama i navići se na pokrete ako ih vežbate svakodnevno nekoliko dana u kontinuitetu.
Ne možete ubrzati učenje
Svako ima svoj tempo učenja. Neki se brže a neki sporije opustimo. Ja nisam tip koji voli adrenalin. Ne volim brzu vožnju ni automobilom, pa ni skijama. Volim i želim da imam kontrolu i da uživam. Ako ne uživam onda neću ni da radim (ovo se odnosi na sve u životu). Ne plašim se da padnem, ali ne volim da me guraju na silu jer ne želim da se dodatno uplašim ako treba da se zapravo opuštam kako stičem sigurnost i da onda samu sebe guram. Osim što ne možete ubrzati učenje, u skijanju ne možete ništa na silu. Nema pokreta na silu i na brzinu (bar ne dok učite). Pričali su mi samo ustaneš i čučneš, ali nije to baš tako.
Najsličnije je učenju vožnje automobila
Kada pravim poređenje, često objašnjavam kako je učiti skijanje slično kao i učiti da voziš auto. U početku si vrlo nesiguran i voziš polako. Moraš da razmišljaš o mnogim stvarima – gde ide koja noga, kad menjaš brzinu, šta radiš prvo, šta drugo, treće. Pri tom, moraš sve vreme da gledaš na put, pa u retrovizore. Ako ti neko kaže – evo gledaj mene kako vozim pa ti uđi u auto i uradi to isto, da li možeš da naučiš tako? Potreban ti je instruktor, vreme i vežba. U početku mnogo razmišljaš o svemu i sve deluje komplikovano, a onda se navikneš, naučiš, svi pokreti postanu normalni i ti dobiješ sigurnost i kontrolu nad vozilom pa možeš i da voziš brže a bezbedno.
Skijanje je skupo
Ja sam dugo razmišljala o tome da bih volela da naučim da skijam ali sam u isto vreme smatrala i da je skijanje previše skupo. Tako nikad nisam imala dovoljno para ni vremena. A ni društvo mi nije previše ludo za skijanjem. Onda nađoh momka koji jeste i to sam videla kao odličnu šansu da naučim i ja. Bilo je sad ili nikad.
Kao i za sve u životu, kad nešto odlučite uvek se nađe rešenje. Skijanje jeste skupo ali košta približno isto kao i prošečno letovanje, a pri tom je mnogo zdravije. To je novac koji ulažete u sebe, svoje zdravlje i građenje novih veština i sposobnosti. To je nešto što, kada jednom naučite, znaćete čitav život i moćićete da imate dodatne, nove aktivnosti a i nove prijatelje i avanture. Ako se posmatra na taj način, skijanje je zapravo neprocenjivo.
Što se opreme tiče, ne morate da kupite sve odjednom. Prvo sam kupila ski odelo i rukavice, a sve ostalo iznajmljivala. Planiram da kupujem svake godine po nešto jer to onda nije preveliki trošak odjednom. Ski časovi na Kopu su 3500 RSD, na Zlatiboru 3000 RSD. Ski pas nije jeftin, ali probajte nekad bez žice da se popnete do nekog vrha pa ćete uvideti vrednost ove kartice 🙂
Skijanje je opasno
Druga česta pretpostavka je da je skijanje opasan sport. Možda i jeste, ali ako niste kamikaza, vodite računa i imate sve od opreme, povrede nisu toliko česte. Ja i ne želim da razmišljam niti slušam o skijaškim povredama, jer ne želim sa takvim mislima da uopšte krećem na stazu. Opasnost postoji svuda, šta god radili treba biti obazriv ali ne treba dozvoliti strahu da nas zaustavi.
Učiti nešto novo nije sramota
Pričam sa jako dragom i bliskom osobom i kaže mi on – vidim ja, skijaju i mnogi moji prijatelji i sve je to baš lepo ali mene je sramota da sad, ovoliki, učim da skijam i da padam. Verujem da se mnogi osećaju tako. Nije ni meni bilo prijatno da padam, ustajem, paničim i smotano se spuštam dok neki klinci projure pored mene puni samopouzdanja. Međutim, duboko verujem da učiti nešto novo nije sramota ma koliko godina da imate. To je za svaku pohvalu i podršku. Pa šta i ako padate, malo smeha i šale na sopstveni račun uvek pomaže 🙂
Najbolji deo skijanja nije skijanje
To će vam reći mnogi skijaši 🙂 Pauze i žurke na stazi su zapravo najveća čar skijanja. Kad umorni i smrznuti uđete u neki topli kafić da se zgrejete i popijete kuvano vino. Ili kad je lepo vreme pa se sunčate na nekom vrhu sa fantastičnim pogledom na ostatak skijališta. To su najlepši delovi skijanja.
Ako učite da skijate ili hoćete da krenete, javite kako vam ide i kakva su vaša iskustva. O ovome su pisali još na svojim društvenim mrežama Miloš i Milana Petrović i Dijana Kocić. Pratila sam njihove objave i bile su mi korisne
Super je da imate društvo koje je na istom nivou skijanja kao i vi, mada ja sve vreme skijam sa društvom koje se rodilo znajući da skija. Tako da oni igraju na stazi, skijaju na jednoj nozi, unazad, provlače se jedno drugom između nogu, idu van staze, a ovaj bambi ide polako i smotano levo-desno. Ali ne odustaje. I ne planira da odustane 🙂
