Analogična priča: Ako ti se ne sviđa gde si, promeni se

Nisam vam pričala o periodu nakon mog korporativnog posla.

Evo poručila sam espreso martini da mi bolje „klizi“ ovo pisanje. Ne, ne savetujem alkohol za kreativnost i pisanje, ali 22h je i zaslužila sam 🙂

A možda ovo bude i najiskreniji mejl do sada. (pardon my french tj. eventualne psovke na koje naiđete. Nije u mom stilu, ali mi nekako ide uz ovu temu)

Kažu u vinu je istina, samo treba proveriti u kojoj tačno flaši…

A kada završite flašu dođete do espreso martinija…

Ok, sad ispadoh i alkoholičar. Nisam zaista (valjda), al može da pomogne 🙂

Kada sam počela da mislim

U prošlom mejlu sam spomenula Napoleona Hila i njegovu knjigu – Misli i obogati se (ne: radi naporno, mnogo, vikendom, radnim danima, stalno i obogati se – nego misli!

Hajde da se baš vratimo u trenutak kada sam počela da mislim…

Bilo je to predavanje na nekoj studentskoj konferenciji na Ekonomskom fakultetu u Nišu.

Pripremila ja super prezentaciju. Pričam o karijernom putu, o životu, mogućnostima koje iskoristiš i o uspehu. Deluje kao da su sve teme koje znam.

Posmatrano sa strane – znam. Došla do direktorske pozicije u odličnoj kompaniji sa manje od 30 godina, putuje, priča na konferencijama, organizuje konferencije, poznaje ljude, ide na razne prijeme i događaje. Zvuči kao život za poželeti.

U realnosti –  nema vremena za život, proganja je to do lista. Stalno radi i stalno ima mnogo neurađenih stavki. Retko šta je dovoljno dobro jer uvek može bolje. To koliko je nešto dobro zavisi od sudije koji sudi… a njih ima mnogo. I svako ima svoje kriterijume.

Najgori sudija sam, naravno, ja. (i danas, ali učim se da se potapšem po ramenu i poručim espreso martini 🙂 )

Živi od plate do plate. Mora da minimum 8 sati bude u kancu, plus vikendom ako želi da se dokaže kao „dobar radnik“ a dokazivanja nikad dosta. Delom zato što tako funkcioniše korpo svet, a delom zato što ja sebe i dalje vidim kao „učenika“.

I na kraju dolazimo do pitanja iz publike.

Stiže meni u nekom trenutku pitanje: Gde vidiš sebe za 5 godina?

Ja – pojma nemam. Je l može neko lakše pitanje?

Kao neko ko, u tom trenutku radi u korporaciji, odgovaram na politički korektan i jedini korporativno prihvatljiv način.

Gde bih drugo videla sebe osim tu gde jesam ali još malo više i još malo dalje i još malo sjajnije?

Gde zaista vidim sebe? Nemam pojma.

Realno je bilo da sam toliko duboko bila u svojoj to do listi i šta je ostalo da se uradi i šta moram da završim, pomerim, sredim, ispravim, prepravim u narednih 2-3 sata i eventualno 2 dana, da ja nisam stigla do 1 godine unapred, a kamoli 5.

Neki koriste metaforu – od drveta ne vidiš šumu.

Neki kažu – trčiš na točku koji se ne zaustavlja…

Koju god metaforu da izaberete, poenta je ista – nemate mnogo vremena da razmišljate. Jer, život je brz, dešava se sada, takoreći juče a vi već morate da ste u sutra i prekosutra.

Kakav mindfulness, život u sadašnjem trenutku i ostale duhovne zavrzlame.

Nije to bilo za mene tada. Nemam ti kad.

Moram da jurim, žurim i kasnim.

Šta zapravo želim?

I onda počnem da mislim. I suočim se sa sobom. Sa svim osećajima koji su tu a koje ja uporno sklanjam sa strane.

Oh, muke.

Sada nemam gde. Jasno vidim da sam u predstavi u kojoj ne želim da budem. Ne umem da glumim. Sve mi je bullshit i ne zanima me.

Ja zapravo želim slobodu.

Želim da radim manje, da zarađujem više, da ne moram da tražim nikakav potpis ni odobrenje da bih otišla na odmor.

Ne želim dres kod i pravila koja mi nisu najjasnija, ni da moram da sedim bilo gde 8 sati svakog radnog dana, a još manje i vikendom.

Kako da tamo stignem?

Nemam pojma, ali sigurno nisam ja jedina koja je zamislila da tako može da se živi. Mora da neko već sada živi, radi i zarađuje na sličan način… Hajde da naučim od njih.

I tako odem ja iz korporacije i suočiom se ogromnom količinom slobodnog vremena. Šok za organizam. I mnogo griže savesti, jer kako će od mene ikad postati dobar radnik koji ima rezultate ako vikendom ne radim i ne proveravam mejl, društvene mreže i sve ostalo što treba?

Krenem ja da čitam, jer to inače obožavam samo nisam imala dovoljno vremena a ni koncentracije ni mozga da zaista to što pročitam razumem…

I krenem na psihoterapiju – jednu od najvrednijih investicija koju sam sebi mogla da dam.

Ako vam se ne sviđa gde ste – promenite sebe

Kad promenite sebe, promeni se i sve(t) oko vas.

To vam je glavna poruka ove priče. Ako vam se ne sviđa gde ste – promenite sebe.

Druge svakako ne možete.  

A ostatak priče… Dobili su svi koji su prijavljeni da čitaju Analogične priče. Budi tamo 🙂

Prijavi se na kraju ove stranice.