Kada bi tišina pričala svima istu priču…

Život bi u stvari trebalo da bude veoma jednostavan. Meni je trenutno komplikovan. Verovatno jer ga sama komplikujem. Ma koliko nam to ne odgovaralo, tu smo gde smo sopstvenom zaslugom i sami smo krivci i tvorci onoga što nam se dešava. Jeste, ima tu nekih faktora na koje ne možemo da utičemo, ali kad se sve spoji i skupi i kad bi analizirali svaki končić, došli bismo do zaključka da smo ipak sami tvorci svog života i trenutne situacije. Što može da bude jako dobra stvar, ali u svemu tome loše je to što onda nemamo na koga da se žalimo, koga da krivimo. Ako shvatimo da smo sami odgovorni za sve, ne možemo da pljujemo državu, predsednika, šefa, drugaricu, roditelje, okolnosti… Protiv svega se može. Najteže je ići protiv samog sebe. A tu borbu vodimo svakodnevno.

Vidite, trenutno čak i komplikovano pišem. Krenem o nečemu a završim na suprotnoj strani. Bitno je da na kraju sve dobije neki smisao. Nadam se da će dobiti. Recite mi kad dođete do kraja. Smisao je različit za svakoga, i kao što svako ima prava na svoju istinu, svako ima prava i na svoj smisao.

Nemoj misliti previše, stvorićeš probleme koji i ne postoje.

Nego, da se vratim na komplikovanost. Kažu da ne treba da razmišljamo previše, jer onda stvaramo probleme koji i ne postoje. Oduševila sam se kada sam videla ovaj citat. Ali džaba pamtim sve te citate ako ih ne koristim. Doduše, koristim ih ja dosta dok pišem i pričam, ali ih, na žalost, ne primenjujem. Problem nepotrebnog razmišljanja je generalno problem mnogih žena. To nam je valjda u prirodi. Mislimo da ako nešto analiziramo sa svih strana i ako o tome razmišljamo dovoljno dugo onda ćemo iznenada i magično shvatiti šta je neko mislio time što je rekao, uradio ili nije uradio i šta se krije iza nečega. Želimo da prodremo u nečiji mozak i shvatimo šta se tamo zapravo događa, a onda da zavirimo u srce i uporedimo.  Da otkrijemo da li neko govori istinu ili laže, o čemu misli kada priča i zašto je izabrao baš taj trenutak da uradi nešto tako… Želimo da znamo pravila kako bismo mogli predvideti budućnost, skovali plan i taktike… Same tražimo da nešto bude komplikovano. Same smo krive jer ne umemo da gledamo na stvari, ljude i događaje jednostavno. A sve bi bilo drugačije… 

Sve bi bilo mnogo lakše kad bi svako pričao ono što zaista misli, želi i oseća. Kada bi ljudi imali poverenja jedni u druge i gradili odnose među sobom upravo na poverenju, razgovoru, i neizostavno – sa puno, puno ljubavi. Kada se ne bi bojali da će neko iskoristiti dobrotu, iskrenost, ljubav, već da će je umeti ceniti, čuvati i poštovati. Kada bi svima reči i obećanja bili usaglašeni sa delima, namerama i pokretima. Bilo bi mnogo jednostavnije kada bi verovali…. sebi, drugima, životu, izborima, u budućnost, u promene, u sreću, u ljubav… I kada nikada ne bi prestali verovati i kretati se ka svojim verovanjima, željama, nadama… Kada bi tišina pričala svima istu priču. Kada bi i galamu svi jednako razumeli. Sve bi bilo tako jednostavno kada bi svako pričao ono što zaista misli, želi i oseća… i radio ono što kaže da će uraditi.

Zakomplikovali smo sopstveni svet. Sada ćemo živeti u njemu pokušavajući da iz jednostavnog dobijemo komplikovano i iz komplikovanog izvučemo jednostavno. I svako će dobiti različit rezultat. Na tome smo godinama uporno radili svi zajedno. Dobili smo ono što sada imamo. A još se i žalimo.

Ana B.