Nedavno sam nakon razgovora sa osobom X o ciljevima, pasijama, planovima čula tako mi poznatu rečenicu – “Od ambicioznosti mi se diže kosa na glavi.” Nisam sigurna šta je to tačno značilo, jer ne postoji univerzalna definicija ambicioznosti i “previše” je subjektivna odrednica. Svako treba da radi onoliko koliko će mu omogućiti da živi na način kojim je zadovoljan.
Kod nas vlada mentalitet osrednjosti. Glavni izgovor nam je kriza i zemlja u kojoj smo, pa pronađemo hiljadu primera nepravde da time pravdamo zašto mi nismo uspeli. A malo ko želi da uloži više, da da više, nauči i potrudi se više. Malo ko želi da se uporedi sa svetom i da parira svetskim vrednostima, standardima i znanjem. Svi bi da imaju što više odmah sa što manje rada i uloženog vremena. Bitnije je kako izgledamo spolja nego šta se nalazi unutra. Bitnije je da smo u pravom kafiću u pravo vreme i obučeni na pravi način, a ne vidi se da smo morali da dignemo kredit da bismo šetali torbu po najnovijoj modi koja je “must have” ovog leta.
Igraćemo sony sa društvom, kod mame i tate u stanu, u 35oj godini i pljuvati ove budale koji kače slike po netu sa raznih putovanja, događaja. Oni imaju ili zato što kradu ili zato što su u politici (što mu često dođe isto) ili ih na poslu toliko izrabljuju da im “džaba sve te pare”. Ili je lako njima, neko ih je zaposlio na “dobrom mestu” (još kad bih znala šta i gde je tačno to “dobro mesto”).
To je sve u redu, i igrati sony, i svaki dan biti po kafićima. Ako vrednujete više svoje slobodno vreme i svesno birate da tako živite, onda ste srećni zbog toga i nema potrebe da uopšte komentarišete drugačije od vas.
Meni smetaju oni koji na ambicioznost gledaju sa gađenjem, koji podržavaju osrednjost i zadovoljavaju se sa “daj šta da daš”, “važno je da imam posao” i “bolje išta nego ništa” a pri tom se sve vreme žale. Oni koji žive sa predrasudama da ko izabere posao i karijeru je automatski rekao ne porodici i deci. Ako previše radi, žena neće stići svakog dana da spremi ručak, a to je, sudeći po homo balkanikusu, najvažnija obaveza i veština koju mora da poseduje. Najviše mi smeta što svoja uska uverenja vide kao činjenice i onda pokušavaju da “poprave” one koji su drugačiji od njih.
Ako si zaista zadovoljan svojim životom, onim što radiš, što imaš, svojim okruženjem i osobom kakva si, neće ti smetati to što drugi ljudi rade, imaju, mogu mnogo manje ili više od tebe. Samo ako si istinski zadovoljan sobom, tada ćeš moći da zaista prihvatiš i poštuješ druge ljude i njihove želje, snove, ambicije kakve god da su. Tada im nećeš suditi i vrednovati njihove izbore već ćeš ih podržati da to što žele, uspeju. Nema potrebe da im namećeš svoju verziju ispravnog života. Svako ima (ili bi trebalo da ima) svoju ličnu jasnu sliku uspeha, bogatstva, sreće. Za nekog su to milioni, putovanja, za nekog pristojna plata i mesto koje voli. Samo nisam sigurna da svi znaju koliko tačno košta da se stigne do željene vizije uspeha i sreće.
Ako si svesno izabrao da platiš manju cenu jer su ti druge stvari koje time dobijaš bitnije, nema razloga da ne podržiš nekog drugog da bude i uspešniji i bogatiji od tebe jer je svesno spreman da plati više za to.
Na ambicioznost možemo gledati kao da je loša kod ljudi koji se vode principom “cilj ne bira sredstva”, a može biti i zdrava u vidu želje za stalnim učenjem, usavršavanjem, traženjem podržavajućeg okruženja i prilka za rast i razvoj. Svako ima svoje prioritete i vrednosti koje određuju šta im je najvažnije, pa u skladu sa tim i definišu svoje ambicije. Svako treba da gaji onoliku količinu ambicioznosti koja ga čini srećnim, ispunjenim i vodi ka životu koji želi.
Hajde da redefinišemo pogled na posao, porodicu i život
Poslovni uspeh i karijera ne isključuju posvećenost porodici. Učenje i lični razvoj ne isključuju dobar provod i prijatelje. Zašto se ograničavati i posmatrati svet usko? Zašto unapred birati samo jedno umesto da verujemo da možemo da imamo sve? Ključ je pronaći balans. Neće nam u svakom trenutku u životu u fokusu biti ista stvar… I ne treba da sudimo na osnovu onog što vidimo trenutno. Ako je neko trenutno posvećen karijeri i dodatno radi ne znači da neće drugačije organizovati svoje vreme kada osnuje porodicu ili dođe do neke druge promene u životu. Okolnosti menjaju prioritete i donose drugačije obaveze i odgovornosti. Navikli smo da nam prosečno bude dovoljno dobro jer nas je strah da ako odemo dalje nećemo moći da uživamo u životu kao do sada. Šta ako bismo tada uživali još više?
I zašto ljudi stvaraju ogromnu razdvojenost između privatnog i poslovnog? Imamo jedan život i sve je u njemu. Dobar i uspešan život se sastoji iz pažljivog i svesnog ličnog miksa (balansa) svih sastojaka – i poslovnog i privatnog i zabave, društva, porodice, ljubavi, učenja, putovanja, svega što želimo da tu bude. I sve može da stane, ako znamo svoje vrednosti, odredimo prioritete i svesno svoje vreme ulažemo na osnovu toga.
Ja ne volim izraze “gubiti”, “ubiti” ili “trošiti” vreme. Verujem da vreme uvek ulažemo u određene aktivnosti shodno našim interesovanjima, vrednostima i prioritetima. Na osnovu toga gde ga uložimo zavisi kakve ćemo rezultate zaraditi. (Rezultate ne dobijamo već ih zarađujemo)
Za mene, business is pleasure. Work is fun. Kada sam na poslu i dok radim, u većini slučajeva uživam. Kada putujem i privatno i poslovno, uživam. Kada se družim sa prijateljima, padne mi na pamet neka poslovna ideja. Kada sam na poslu, dogovorim se šta ću raditi nakon posla. Različiti su razlozi, ponašanja, obaveze, način komunikacije i oblačenja ali u svakom slučaju, i privatnom i poslovnom – uživam. I ne bih pristala da živim drugačije. Ne postoji taj Berlinski niti Kineski zid između poslovnog i privatnog. To je sve život.
Rokfeler kaže:
“I was early taught to work as well as play.
My life has been one long, happy holiday;
Full of work and full of play –
I dropped the worry on the way –
And God was good to me every day.”
Imajte jasne vrednosti, ciljeve i prioritete na osnovu kojih ćete pronaći svoju dozu ambicioznosti. Ako ste vi srećni i ispunjeni moći ćete da podržite druge da i oni, na njima svojstven način, postignu ono što žele. Negujte mentalitet obilja. Zabluda je da mora da se bira između posla i zabave, rada i zadovoljstva, ambicioznosti, karijere i porodice. Možete da imate sve ako svesno ulažete svoje vreme tamo gde će vam doneti najviše željenih rezultata. Možda stignete i da spremite taj ručak, ali sebi za dušu i uživanje, a ne zato što vam je to obaveza. Nemojte dozvoliti da okruženje sa ograničenim vidicima suzi vaš pogled i ubedi vas drugačije.
2 Responses
[…] na visokoj i odgovornoj poziciji i biti posvećen deci i porodici. Tu temu sam dotakla i u tekstu “Posao ili zabava? Karijera ili porodica?”. Na žalost, mnogo je više primera „povlačenja“ žena sa poslovnog bojnog polja i smanjenja […]
[…] Имајте јасне вредности, циљеве и приоритете на основу којих ћете пронаћи своју дозу амбициозности. Ако сте ви срећни и испуњени моћи ћете да подржите друге да и они, на њима својствен начин, постигну оно што желе. Негујте менталитет обиља. Заблуда је да мора да се бира између посла и забаве, рада и задовољства, амбициозности, каријере и породице. Можете да имате све ако свесно улажете своје време тамо где ће вам донети највише жељених резултата. Можда стигнете и да спремите тај ручак, али себи за душу и уживање, а не зато што вам је то обавеза. Немојте дозволити да окружење са ограниченим видицима сузи ваш поглед и убеди вас другачије. Аутор: Ана Брзаковић, преузето са сајта anabrzakovic.com […]