Psihoterapija treba da se smatra mentalnom higijenom, kao što se redovan odlazak kod zubara smatra oralnom, ili kao što (nadam se) idemo redovno na sistematski pregled.
Na žalost, to nije slučaj. Posebno kod nas i posebno u manjim mestima. Živimo sa toliko predrasuda umesto da se otvorimo, naučimo, probamo.
Ja otvoreno pričam o svom iskustvu sa psihoterapije jer smatram da je veoma važno da se uvrsti u normalnu i poželjnu praksu svih ljudi.
Da se bavimo sobom, manje bismo se bavili drugima. Naša trava bi bila zelenija, bili bismo srećniji i bolji i za sebe i za druge. Mogli bismo da bolje čuvamo i vaspitavamo decu (svoju i tuđu).
Iako sam okružena visoko obrazovanim ljudima, koji se (većina) bave sobom, toliko predrasuda i komentara sam svih ovih godina čula o psihoterapiji da imam potrebu da sve to adresiram.
Znanje se deljenjem uvećava ☺
Psihoterapija – najčešća pogrešna uverenja
Pogrešno uverenje #1 – „Na psihoterapiju idu samo psihički bolesnici“
Jedan prijatelj mi je rekao – ćuti, ne pričaj to, ne treba tebi psihoterapija, to je za one krajnje slučajeve, ti nisi bolesna.
Hajde prvo da razumemo terminologiju, pošto često ljudi mešaju psihologe, psihoterapeute, psihijatre. To su tri različita zanimanja.
Psiholog je završio fakultet psihologije. Kvalifikovani su da rade određene testove i procene ljudi, ali psiholozi nisu psihoterapeuti. Da bi postali treba da završe dodatnu edukaciju.
Postoje različiti pravci psihoterapije. Edukacija za psihoterapeute traje 4-6 godina, pa se nakon edukacija radi prvo pod supervizijom, pa se tek nakon određenog vremena dobija licenca za samostalni rad sa klijentima.
Psihoterapeuti kroz razgovor pomažu ljudima da kroz bolje razumevanje sebe reše određene probleme koje imaju u životu. Bave se prošlošću jer naše navike, ponašanja, uverenja koja imamo danas su tu zbog određenih ljudi, iskustava, situacija iz prošlosti.
Psihijatri su završili medicinski fakultet pa se specijalizovali za psihijatriju i oni se najčešće bave ozbiljnijim slučajevima i mentalnim bolestima. Rade u bolnici.
Dakle, psihoterapija je pretežno za zdrave ljude. Može da se radi online ili u kancelariji psihoterapeuta. Ne ide se u bolnicu i ne podrazumeva da je osoba koja ide na psihoterapiju bolesna ili psihički loše. Jednostavno može da radi na određenim aspektima svog života koje želi da popravi.
Pogrešno uverenje #2 – „Ja sam dobro. Ići ću ako mi baš bude loše.“
Nakon jedne od terapija, prijatelj me pita: I, je l si sada ozdravila?
Kao što možete da idete kod zubara kad imate gangrenu zuba ili neki ogroman problem i onda morate da (nedajBoze) zub vadite ili idete na operaciju, možete da idete i da samo skinete kamenac ili mali karijes.
Ako idete redovno na kontrole i održavate higijenu onda do gangrene verovatno neće ni doći.
Isti je princip i sa psihoterapijom. Ako se redovno bavite sobom, nećete doći u situaciju pucanja, prejake emotivne reakcije, depresije, nervoze, anksioznosti. Naučićete kako da razumete sebe i kako da zdravo reagujete i u vama izazovnim situacijama.
Nemoj da čekaš da ti bude mnogo loše. Nemoj da čekaš da budeš bolestan/bolesna. Idi kada vidiš da imaš temu koju treba da rešiš. Kad god te nešto grebe, kada ne znaš kako da se snađeš u nekoj situaciji. Posebno ako se ponavlja određeni patern u ponašanju ili se nešto već neko vreme skuplja. Ako prolaziš kroz težak period u životu – lakše je uz pomoć.
Odgovorno je baviti se prevencijom. Bavljenjem sobom, činimo ovaj svet boljim mestom za život svima.
Pogrešno uverenje #3 – „Posle terapije treba da se uvek osećam dobro“
Ne mora da znači da ćeš nakon svake seanse da se osećaš dobro. Psihoterapija podrazumeva zalazak u dubine i dolazak do spoznaja koje nisu uvek prijatne. Terapeut ima zadatak da zatvori seansu tako da vas ostavi funkcionalne i neće prekinuti seansu u trenutku kada vam je baš loše. Ali verovatno se nećete baš posle svake seanse osećati dobro.
Poenta i jeste da dođete do spoznaja i saznanja koje su vam bile nesvesne. Jer jedino ono što razumete možete da menjate. Poenta je da vas seansa navede da razmislite, da ostavi neke otvorene tabove u glavi pa da pustite da se to vremenom lepo posloži…
Psihoterapija traje dugo (obično godinama, za razliku od, na primer, koučinga, koji traje 5-10 sesija) jer je potrebno vreme da se sloj po sloj sklone odbrambeni mehanizmi koje smo nesvesno izgradili u prošlosti. Tek tad možemo da dođemo do nesvesnih uverenja koja nam više ne služe.
Pogrešno uverenje #4 – „Ko krene na psihoterapiju postane samoživ i sebičan“
Oni koji krenu na psihoterapiju u nekom trenutku nauče da sebe mnogo bolje čuju i razumeju i nauče da komuniciraju svoje potrebe bez osećaja griže savesti. Nauče da postave zdrave granice. A to ume da drugima deluje kao da postanu sebični.
Kao što u avionu kažu da treba da prvo stavimo masku za spasavanje sebi pa detetu i to se ne smatra sebičnim, isto tako zauzimanje za sebe, komuniciranje svojih potreba i komuniciranje granica nije sebično već zdravo.
Prepoznajte u sebi ako ste nekad ljubomorni zato što neko ume da postavi granice i iskomunicira šta i kako želi a vi to niste naučili, pa onda umesto da tumačite to kao „sebičnost“, naučite da asertivno komunicirate i tražite zadovoljenje svojih potreba.
Pogrešno uverenje #5 – „Ja imam dovoljno godina i iskustva, ne mogu da idem sad da mi neko tamo kaže šta treba da radim“
Psihoterapeut vam nikada neće reći šta treba da radite, kakvu odluku da donesete. To nije njihov posao. Ako krene da daje savete, menjajte terapeuta.
Njihov posao je da slušaju i postavljaju pitanja. Da vraćaju vama ono što ste rekli da biste čuli sami sebe. Da vam pomognu da nešto vidite sa druge strane. Da vam pomognu da dođete do treće alternative. Da vas nauče kako da čujete i razumete sebe, svoja osećanja, kako da se nosite sa osećanjima, odakle vam dolaze „trigeri“…
Mogu ponekad da objasne neku teoriju relevantnu za temu o kojoj pričate, ali nikad vam neće „soliti pamet“ niti davati instrukcije.
Poenta je da ste vi kreator svoje sudbine, vlasnik svog života i ultimativno odgovorna osoba za to kako živite. Sve je u vašim rukama. Odgovornost i odluke su na vama. Terapeut to i naglašava i može samo da vam posluži kao podrška i ohrabrenje za šta god vi odlučite i želite da uradite.
Pogrešno uverenje #6 – „Ne mogu da idem da me neko procenjuje“
Šta se plašite da može da zaključi?
Glavna premisa psihoterapije je da ljudi mogu da se promene. Psihoterapeut te ne osuđuje već pomaže da ti bolje razumeš i upoznaš sebe pa da možeš da promeniš ono što želiš, da se otkočiš tamo gde si se zakočio.
Pogrešno uverenje #7 – „Ja brzo učim, dovoljne su mi dve, tri seanse“
To što neko ide na psihoterapiju godinama ne znači da sporo uči. Nije to škola sa određenim trajanjem, pa ako ideš duže onda si lenj, zabušavaš ili nisi dobar student.
Za dve, tri seanse možete da tek zagrebete određene teme i steknete utisak kako izgleda ići na psihoterapiju. Nemojte da se zavaravate da „moj problem je mali, rešiću ga za dve seanse“. Dajte sebi vremena koliko god je potrebno.
Mi smo svi večiti studenti života, i sa novim okolnostima i životnim situacijama imamo nove izazove i „dižu“ nam se nove teme kojima možemo da se bavimo. Posla ima uvek 🙂
Psihoterapija je proces. Učenje i saznavanje (posebno o sebi), promena uverenja nije linearan proces. Od trenutka kad nešto saznate, pa prihvatite, pa primenite pa usvojite kao vaše novo normalno ponašanje prođe vreme. I kao svaka nova veština koja se uči, u početku smo malo „smotani“ a vremenom nam postane prirodno.
Zato nam se možda i čini da nekad idemo dva koraka napred, jedan nazad i to je sasvim u redu. Treba da budemo nežni prema sebi i da to posmatramo kao ples 🙂
Pogrešno uverenje #8 – „Nemam ja traume, znaš šta su sve drugi preživeli, ja sam super.“
Psihoterapijom zalazimo u prošlost, pa kada pričamo o traumama, to nisu događaji koji bismo mi danas, kao odrasli ljudi, smatrali traumama. Ono što detetu može da bude trauma, iz perspektive odraslih je sitnica. Ali za dete je to velika stvar i na njega ostavi trag.
Svi smo mi kao deca prošli kroz neke traume. Na osnovu ponašanja odraslih naučili (protumačili) nešto o sebi što nam više ne koristi a sada nam je u nesvesnom. Određena ponašanja su nam previše intenzivna pa od njih bežimo, iako sada, kao odrasli ljudi, možemo da im se suprotstavimo.
Posebno ako ste prošli kroz neko jače traumatsko iskustvo – bitno je da o tome pričate sa stručnom osobom.
Često mislimo da smo preko nečeg prešli, ostavili ga u prošlosti, a zapravo je i dalje sa nama i sprečava nas da živimo ispunjen život. Sve što smo sklonili, pomerili, gurnuli pod tepih, nije nestalo. Tu je. I neće da ode dok se ne suočimo sa tim.
Zašto i kada se ljudi najčešće odluče da krenu na psihoterapiju?
Ovo su neki od tipičnih razloga zbog čega se ljudi odlučuju da krenu na psihoterapiju:
- Dešava se da imate emotivno burnu reakciju (jer vas je nešto što se dogodilo toliko „pogodilo“ da niste mogli da se suzdržite i reagujete smirenije)
- Osećate se zbunjeno, čudno, nesigurno a da ne znate tačno zbog čega i odakle takav osećaj
- Dešava se da „progutate“ ili „istrpite nešto jer mislite da morate ili da „tako treba“ ili vam je bilo glupo da iskomunicirate da biste hteli nešto drugačije
- Ne uspevate uvek da jasno razumete i iskomunicirate svoje potrebe
- Dešava se da ne vladate u potpunosti nekim situacijama u kojima se nađete (ponašate se impulsivno, zbunjeno, ukočeno…)
- Niste u potpunosti zadovoljni svojim brakom, svojim odnosom sa decom, svojim odnosom sa roditeljima, kolegama, šefom, ne znate odakle da krenete, šta da radite, pokušavate nešto ali nema rezultata…
Psihoterapija – definicija
Ako vam je i pored svega ispričanog potrebna definicija, evo jedne koju sam pronašla na sajtu Epsihoterapija.
Psihoterapija je strukturisan proces postepene i ciljane promene individue zarad rešavanje problema, rešavanja neke psihičke tegobe ili razvoja sopstvene ličnosti, na kome zajednički rade klijent i posebno obučeni stručnjak- psihoterapeut.
Ciljevi psihoterapije mogu biti različiti, od podrške u prevazilaženju trenutnih problema u oblasti psihičkog života (npr. povećanje motivacije, upravljanje stresom), preko lečenja ozbiljnijih psihičkih problema (npr. fobije, depresija, panični napadi, nesanica…) pa sve do ličnog rasta i razvoja otkrivanjem novih potencijala i uvida o sebi i drugima.
Psihoterapija nam može pomoći čak i u slučajevima kada nismo sigurni šta nam se dešava, ali shvatamo da smo dugo nezadovoljni svojim životom, odnosima sa drugima, kada shvatamo da nešto nije kao što bi trebalo ili bismo voleli da bude.
E, sad kad smo prošli sve ove predrasude, odgovorićemo na sledeće važno pitanje u zasebnog postu – Kako da izabereš terapeuta sa kojim ćeš da radiš?
One Response