Skoči i veruj da će se stvoriti mreža pod tobom

Postoji nešto u vezi sa izborima koje pravimo u životu što nas uzbuđuje i u isto vreme plaši. Doneti odluku može da bude veoma varljivo, jer ne možemo znati da li ćemo nekad u budućnosti čestitati sebi ili pričati kako smo ispali baš glupi. Bez obzira na to, svako radi najbolje što može i onako kako u trenutku smatra da je ispravno. A šta je zaista ispravno ostaje na vremenu da pokaže.

Izbori znače da nešto moraš i da pustiš, a to obično nije lako. Pa ti ne daju mira pitanja da li je trebalo da se zadržiš još malo ili možda da se pustiš ranije? Da li si zaista uradio sve što je do tebe pre nego što si doneo odluku? Izbori znače i da treba da se menjaš jer nove okolnosti zahtevaju drugačijeg tebe.

„Nemam izbora“ zapravo znači „Imam samo jedan put koji je najlakši u ovom trenutku.“ Agenda koju sami osmislimo i na osnovu koje delamo definiše našu organizaciju, posao i osobu koja postajemo.“ – kaže Seth Godin. Izbori nose veliku odgovornost.

Nezgodne su te odluke jer nas one definišu i često teraju da se odlučimo za jedan put jer ne možemo u isto vreme biti na dva različita. Neki se putevi prepliću, neki su paralelni a drugi vode u potpuno suprotan smer. Kuda krenuti? Šta raditi? Verovati svom putovanju. Ne možeš unapred da znaš šta te čeka, ali možeš da veruješ da će se desiti ono što treba i što je najbolje za tebe. Ne postoji garancija ni za šta u životu. Ne postoji ni zamena za iskustvo, tako da moraš da probaš. Zakoračiš, kreneš napred, skočiš i veruješ da će se stvoriti mreža pod tobom. Najgore je stajati u mestu. Utešno je što uvek možeš da napraviš novi izbor. Teški su ti izbori i nije ni čudo što ih se plašimo. Treba raditi ono što nas plaši, treba putovati u smeru naših strahova.

„Mislila sam da će sve doći na svoje. Predomislila sam se. Ako ništa ne radiš, ništa se neće desiti. Život su odluke. Ili ih praviš sam ili ih prave drugi za tebe, ali ih ne možeš izbeći.“ – Mhairi McFarlane

I onda briga, naravno. Kako da ne brineš kada toliko toga ne znaš? Pa onda uhvatim sebe kako tako lepo prepričavam pametnu priču koju bih mogla da primenim i sama, ali uvek je lakše drugima deliti savete nego sam živeti po njima.

Priča… Ne znam ko je autor, ja je samo prepričavam. Profesor je na predavanju uzeo čašu, napunio je vodom i držao u jednoj ruci ispred sebe. Pitao je studente: „Šta mislite, koliko je teška ova čaša vode?“, odgovorili su, možda nekih 200, 300 grama. „Da li je teško držati čašu u ruci?“ Svi su se složili da nije. „A šta mislite, da li bi mi postala teška ako bih je držao ovako u ispruženoj ruci pet minuta?“ Odgovorili su da ne bi ni tada. „A ako bih je držao ovako pola sata?“ E, tada bi već ruka počela da boli. „A šta ako bih držao ovu punu čašu ovako čitav dan?“ Studenti su rekli da bi tada već imao užasne bolove koje bi bilo jako teško izdržati. „Ali, čaša nije promenila svoju težinu, ona i dalje ima tih istih 200, 300 grama kao na početku“ – nastavi profesor. „Zamislite sada da ova čaša predstavlja sve vaše brige i probleme. Ukoliko o njima mislite pet minuta, nije strašno. Ali ukoliko vam stoje nad glavom i sa njima provedete ceo dan, oni će postati jako teški i mnogo veći nego što zaista jesu. Postaće toliko teški da se ne mogu izdžati. To sigurno nije ono što želite.“

„Svakako ne možete da rešite probleme ignorišući ih. Ali ih isto tako ne možete rešiti ni tako što ćete postati opsednuti njima. Kad jednom prepoznate problem, usredsredite se na rešenja.“ – Džon Maksvel

Verovati. Na kraju se uvek vratimo tome. Verujemo da će nas put u nepoznato odvesti na neko lepo mesto i da ćemo znati da uživamo u vožnji. „Često me je pogrešan voz odveo na pravo mesto.“ – kaže Koeljo u Alefu. Verujemo da se nije dogodilo ono što smo želeli zato što nas očekuje nešto bolje. Verujemo da ćemo za nekoliko godina, kada pogledamo nazad na ovo vreme, da kažemo kako su se tačke lepo spojile i kockice sklopile i kako se desilo upravo ono što je trebalo i bilo najbolje za nas iako toga nismo bili tada svesni.

Verujte svom putovanju i uživajte u vožnji.

Ana B.