Svako ostavi poneki trag (dar)

0Shares

Kažu da svako dođe u naš život iz nekog razloga. Neki nas uvesele, drugi razočaraju, od pojedinih dobijamo inspiraciju i motivaciju, neki podele samo osmeh a neki svoju celu životnu priču. Najbitnije je da od svih učimo – kako da nešto radimo ili ne radimo, kako da se ponašamo ili ne ponašamo… Svako ostavi neki trag i dar, ma koliko se taj neko dugo ili kratko zadrži u našem životu.

Ponekad nam se čini da ne zaslužujemo ono što nam je neko uradio. Međutim, nije to do zasluga. Ne verujem da postoji brojač zasluga koji vodi računa o tome da svako dobije koliko je zaradio. Život se nekako sam postara da dobijemo ono što nam je u određenom trenutku potrebno – da bismo nešto naučili, shvatili, nastavili dalje, bolje upoznali sebe. Ako na stvari gledamo tako, sve postane jasnije. Ljudi su različiti i treba ih tako  prihvatiti. Ono što nas obogaćuje su te razlike koje upoznamo kod drugih. To nam širi vidike, to izaziva naše razmišljanje, to nas ubeđuje ili razuverava. Naravno, nećemo uvek biti u saglasnosti sa onim što drugi (ne) rade, ali to ne znači da te osobe manje vrede.


Kako sam uopšte došla do ove teme? U poslednje vreme (ili, bolje reći, generalno), imam dosta prilika da putujem i upoznajem nove ljude. Sama stvaram i koristim sve te prilike (a bilo bi ih i više da nema fakulteta), jer tako volim da živim, stajanje u mestu mi jako brzo dosadi, no to sada nije tema. Na svim putovanjima i događajima kojima sam prisustvovala, upoznala sam puno ljudi, postala znatno bogatija. Verujem da je čovek bogat tek kada ima pregršt onoga što novac ne može da kupi. 

Upoznala sam ljude koji su me oduševili i motivisali, ali i one koji su me razočarali, jer na neki način nisu ispunili moja očekivanja i poneli su se kao manji ljudi nego što sam mislila da jesu. Kada  pogledam u nazad – sva ta poznanstva, novi gradovi, seminari, konferencije su kao jedan krivudav planinski put, jer nekad si na usponu – imaš fantastičan pogled koji ispunjuje i motiviše, a nekad ideš nizbrdo i okolina ne izgleda baš kako si očekivao. Kada si na usponu, znaš gde želiš da budeš i skupljaš u sećanju svaki detalj, a kada si na manje lepom mestu, onda učiš kakav i gde ne želiš da budeš i učiš se da budeš tolerantniji i pametniji. Jedno bez drugog, bila bi nerealna slika. Nije sve belo, ali ni crno.

Možda je naša greška što uopšte imamo očekivanja. Kažu da kada ih ne bismo imali onda niko ne bi mogao da nas razočara. Očekujte neočekivano, pa šta bude, a šta god da bude dobro je, jer je sve lekcija o nečemu. I uvek budem zahvalna kada neko ne ispuni moja očekivanja, jer uviđam da je ta osoba drugačija od moje slike o njoj, te time dobijem realniju sliku.

Na kraju svakog putovanja, tu su fotografije da nas podsećaju na sve divne i manje divne predele kroz koje smo prošli, ali ono što se čuva dugo i duboko u nama i ono što nas promeni su – ljudi. Ljudi koje smo upoznali – malo ili malo više, oni sa kojima smo se smejali, pričali, ogovarali, ljubili, plakali, grlili… Neki deo svih njih postane deo nas. I to obično onaj dobar deo, jer je to ono što želimo da zadržimo. Kada se ponovo vratimo na to mesto, velika je verovatnoća da će sve izgledati isto. Ljudi neće biti isti. Mi nećemo.

“Putovanje je trajalo osam meseci. Nekada sam putovao sam. Nekad su drugi preuzimali volan.. i moje srce. Ali kada je destinacija dostignuta, nisam stigao ja. Nisam to bio ja uopšte.”

Ana B.

Prijavi se da dva puta mesečno dobijaš nove tekstove i koristan sadržaj u inbox:

Subscribe

* indicates required




Ana Brzakovic Written by:

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Please answer CAPTHCHA code before posting * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.