Nakon što sam preletela hiljade kilometra i našla se sa druge strane Atlantskog okeana u nepoznatom gradu sa nepoznatim ljudima u nepoznatoj sobi koja će postati moj dom narednih godinu dana (i koja je tek nedavno zaličila na toplu sobu koju mogu da nazovem svojom), imala sam osećaj da sam sa sobom ponela mnogo više od jednog kofera i ručnog prtljaga. Definitivno, gde god da idem, sa sobom nosim mnogo više od onog što se može rukama poneti. Zato sam uvek ispunjena i srećna! Jer znam da su svi ljudi koji su mi dragi, svi lepa sećanja, razgovori, smeh, putovanja, zagrljaji, poljupci – sve je to uvek sa mnom. Ništa mi ne nedostaje, sve je tu, samo se nadograđuje. Novi ljudi, novi nezaboravni trenuci, smeh, druženja. Svakim danom postajem bogatija. Divan osećaj.
I valjda zato što širim tu svoju pozitivnu energiju, sreću i ispunjenost, nailazim na divne ljude i ovde – ono što daješ, to i dobijaš. Toliko raznolikosti, toliko zanimljivih priča, toliko preletenih kilometara. Od svakog možeš nešto da naučiš i svako te u nekom trenutku iznenadi i oduševi. Svakog dana desi se nešto lepo, jer je nešto lepo ono što svakog dana tražim. A ono šta tražiš traži i tebe… i onda se kao slučajno nađete 🙂
Pitali su me da li sam ranije slavila rođendane daleko od kuće. O da, i u Nemačkoj, i u Grčkoj, i u Koloradu… I svaki put je bilo divno. Dan kada te se svi sete i kada čitaš puno predivnih i preslatkih poruka i kada vidiš koliko divnih ljudi poznaješ i imaš oko sebe. Kada shvatiš koliko si srećan! I još kada znaš da su svi ti ljudi tu svakog dana – treba da budeš srećan stalno!
Danas sam na času držala dvominutnu prezentaciju o sebi, kroz priču. Ponela sam svoju sliku iz Nemačke, gde gledam u dvorac i na kojoj piše da su bajke stvarne i da se snovi ostvaruju. Ispričala sam im kako sam još u osnovnoj školi poželela da putujem a da mi to drugi plaćaju i onda su se mogućnosti same stvarale: Kolorado uz pomoć ASMYLE programa, Ukraina poslovno, pola Evrope zahvaljući AIESEC-u, Nemačka zahvaljujući KASu i sada ponovo SAD. Naravno, nije ovo kraj liste.
Kaže mi brat da sam dete za izvoz – ja samo radim ono u čemu uživam, jer život tome služi, da u njemu uživamo. Držim tu sliku pored glave, da me svakog dana podseća na ono što znam i ono u šta verujem – da se snovi ostvaruju. Čak me je i šolja na kojoj to piše pronašla u radnji!
Ne nosim ja ružičaste naočare i ne mislim da su Sjedinjene države zemlja snova, sreće i bogatstva. Znam da su ljudi hladni i udaljeniji, da je hrana užasno nezdrava, da su izlazci…drugačiji (u nedostatku adekvatne reči da to opišem), da druženje, provod i zabava nisu isti kao kod kuće, da je sve daleko i prostrano. Ko nije živeo ovde neko vreme ne može da ima realnu sliku (jer ne postoji zamena za iskustvo. Može neko da vam ispriča, ali dok ne doživite – ne znate. Jednostavno je tako).
Isto tako znam da sam ovde privremeno i da ću iskoristiti ovu godinu najbolje što mogu! A ima previše resursa i mogućnosti koji se mogu iskoristiti. Uslovi za studiranje (u šta sam trenutno najviše upućena) su fenomenalni. Ne bih tražila bukvalno ništa više. Fakultet sa oko 60000 studenata, ogromnim kampusom (koji još uvek nisam ceo obišla!), 14 biblioteka (na kampusu, plus gradske), rekrecionim centrom na 4 sprata, svim mogućim spravama, terenima, bazenima, saunama itd, autobuskim linijama koje povezuju ceo kampus – sve besplatno za studente. Potpuno novi svet… i ja sam spremna da izvučem sve što mogu iz njega 🙂
Još uvek nisam našla tog predobrog košarkaša, ali ja ne odustajem… Jednostavno nisam takva osoba 🙂 Za sada, slatkih amerikanaca ima samo na filmu… Mada možda negde i iskoči neki, nikad se ne zna… Dok god nešto tražite, i to nešto traži vas… 🙂
Da se uozbiljim, već je kasno, ja rano ujutru imam čas a ovde sam došla da učim i studiram. 😉
Dobro jutro Evropi… Laku noć ovde.
S druge strane okeana,
Ana B.
