Nikad nisam volela zimu. Leto, sunce i sunčanje, plaža, more i lagana garderoba bili su ono što željno iščekujem dok sporo prolaze snežni, beli i hladni dani.
Ova zima je posebna jer sam naučila da je volim. To se desilo iznenada. Možda zato što sam generalno odlučila da više volim sve oko sebe – i ljude, i prirodu, i zemlju, pa i godišnja doba. Naučila sam i zaključila da je život mnogo lepši kada se više voli 🙂 A to je veoma lako, i to može svako 🙂
Sada znam da zimu nisam volela jer nisam htela da je upoznam. Uvek sam nalazila izgovore, i uvek sam gledala samo jednu stranu – onu lošu, naravno. To me je podsetilo na pričicu iz Koeljove knjige koju ću vam prepričati: Tata i devojčica su krenuli na plažu. Dok je otac postavljao suncobran, zamolio je ćerku da proveri da li je more hladno. Devojčica je došla do vode, stavila jednu nogu unutra, brzo je izvadila i otrčala nazad. Rekla je ocu da je voda jako hladna. On ju je zatim uzeo u naručje, ponovo odveo do vode i bacio je unutra. Devojčica je zagnjurila, pa izašla i krenula plivati.
„Kakva je voda sad?“ – upita je otac.
„Odlična“ – usledio je odgovor.
Da bismo nešto potpuno spoznali, moramo i potpuno zagnjuriti u to. Sve predrasude i većina negativnog razmišljanja nastaje upravo zbog toga što se ne pokuša, što se ne zagazi i ne zagnjuri potpuno, već se odustane i donese pogrešan sud.
Tako sam ja godinama jedva čekala da zimski meseci prođu, i tako ih živela – u čekanju da se završe, ne želeći i ne trudeći se da zagnjurim u njih i da naučim da uživam u onome što nam donose, a to je bilo dosadno i pogrešno. Sada sam naučila sam da i zime mogu da budu zabavne i divne. Zagnjurila sam u sneg.
Svi mi volimo da nam je sve idealno – da imamo para koliko nam treba, da ne pada kiša kad krenemo u grad, da jedemo čim ogladnimo… Mislimo – kad bi bilo lepo vreme, mogla bih u šetnju, da je vreme lošije, onda bih mogla da učim, sad je previše lepo da bi se sedelo nad knjigom. Sve nam nešto nedostaje, i sve rečenice nam počinju sa „kad bi“ i „da je“. A ne treba tako. Dok mi čekamo idealne situacije, savršeno vreme, odgovarajuću klimu, srodnu dušu ili šta već ko čeka, život prolazi… mogućnosti nestaju, i nove se pojavljaju… a mi i dalje nešto čekamo. Umesto da živimo sada i uživamo u svakom trenutku (godišnjem dobu) i crpimo sve njegove lepote, poštujući činjenicu da taj trenutak, jednom kada ode, više se neće moći vratiti.
Podsetila sam se kako je divno praviti Sneška Belića! I anđela u snegu! I kako je zabavno grudvati se, gackati po snegu, i uživati u prejakoj i blještavoj belini 🙂 Jeste, priznajem, gledali su me malo čudno, pokušavajući da me podsete koliko mi je godina. Ja tu volim da citiram trenera iz filma „Montevideo“, koji kaže Milutincu – „Kako ti znaš da je život ozbiljna stvar ako si zaboravio da se igraš?“
Uvek ću pažljivo čuvati dete u sebi, i neću nikad dozvoliti da poraste 🙂 Neću zaboraviti da se igram! Život je previže ozbiljan i na mahove težak da bismo dozvolili sebi da zaboravimo da se igramo! I smejemo, i uživamo u sitnicama!
Uživajte u svakom godišnjem dobu.
Ana B.
