Jel’ sam došla il’ sam pošla a.k.a zimski raspust

0Shares

Ovde zimski raspust traje mesec dana. Na prvi pogled, to je odlično, jer taj mesec može da posluži za putovanje i odmor, za vreme koga mogu da se kače slike po socijalnim mrežama, koje će prijatelji i “pratioci” lajkovati i ponovo reći “blago tebi”. Na drugi pogled, to znači mesec dana bez studentskog doma i hrane u menzi. To znači da sam, da bih putovala tih mesec dana, prethodnih četri meseca maksimalno štedela, pokušala da karte kupim što ranije i da sve isplaniram unapred. Naravno, tona živca je otišla na sve planove, jer su se bar jedno pet puta menjali, ništa nije bilo sigurno i kada je delovalo da jeste i neke karte su kupljene u zadnji čas, a sve to ima svoju cenu.

Velika je zabluda da je ovde sve jeftino, na sniženju i lako dostupno. Zapravo je baš suprotno, sve se plaća. Avionske karte su skuplje nego po Evropi jer je veća razdaljina i nema low cost kompanija. Čekiranje torba se plaća, a neke avio kompanije naplaćuju čak i ako putujete samo sa carry on torbom. Hoteli su jako skupi, sve i da se nađe neki jeftiniji, kada se cena po noći pomnoži sa 30, ispadne jako puno. Hostela ovde ima malo, ali su i oni skupi kada se odseda više dana. Hrana nije jeftina, pogotovo ako hoćete zdravo da se hranite. Što zdravije, to skuplje. (mnoge stvari ovde uopšte nisu logične, bar ne po mojoj, evropskoj, logici)

E sad se već tih divnih mesec dana za putovanje i odmor ne čini više toliko divnim. Mnogi studenti koji su na istom programu razmene kao i ja potvrdiće da je osnovni preduslov za putovanje tokom raspusta – snalažljivost, nepresušna upornost i avanturistički duh.

Sve se desi sa razlogom i treba nečemu da nas nauči. Ja sam ovaj raspust videla kao priliku da naučim da živim u neizvesnosti, bukvalno “udarim brigu na veselje” i prestanem da budem control freak. U jednom trenutku drugarica i ja smo bile sa već kupljenim (i lepo plaćenim) avio kartama a bez (prethodno sigurno obezbeđenog) smeštaja u NYC-u i DC-ju. Pisala sam i kontaktriala danima ljude koje znam i ne znam i nakon nekoliko stresnih nedelja, Saška i ja smo zajedničkim snagama sklonile teret beskućništva sa glave i leđa. Onda smo nakon nedelju dana u Majamiju postale ponovo beskućnice – homeless (kuće bez) i, samim tim, skoro moneyless (para bez), i već smo izabrale palmu pod koju ćemo da spavamo, kad se situacija neočekivano rešila. (nikad ne znaš odakle i u kom obliku može da naiđe spas) Ostale smo i bez prevoza do aerodroma noć pred (rano jutarnji) let, ali nas to nije sprečilo da se tu noć upoznamo sa “čarima” noćnog života u Majamiju (ima stvari koje mogu da se vide samo tamo a koje je možda bolje i ne videti!(pitajte me privatno za detalje, ne ide da baš sve pišem ovde javno))

Ako nešto možeš da promeniš, promeni, ako baš nikako ne možeš onda moraš da igraš sa kartama koje su ti date i tu nema mnogo filozofije i “kada bi bilo, da je bilo, a što nije bilo”. Što pre čovek to nauči, to bolje.  I kad to zna, onda u kakvoj god da je situaciji, bolje je da se smeje, nego da plače, s obzirom da plač, briga i nervoza svakako ništa neće promeniti ni rešiti. Treba se smejati svojim problemima, odmah postanu lakši i manji.

Bez obzira na sve, ja sam konačno za doček Nove Godine bila na plaži (što mi je bila želja od malena), deo decembra i januara provela u kupaćem, sunčajući i kupajući se u Atlantskom okeanu, videla Anči nakon više od godinu dana, videla japija Backa nakon pet godina, Džerija, koga nisam videla još duže i drugu Anu u DC-ju (znate ono kad pomislite – ko zna kad ću opet videti ovu osobu, i onda, posle mnogo godina, se slučajno zadesite u gradu u kom oni žive). Upoznala sam ludog i neverovatnog Dekija (koji nam se direktno sa Jamajke (čudni su putevi njegovi) pridružio i u NYC-u), fensi menadžera Džordža (sa kojim nisam znala da imam zajedničke prijatelje), našla se sa divnom Marijom i Isidorom i sakupila toliko uspomena da će sve slike slikane tokom tog puta moći samo malim delom da prikažu.

*Ovaj deo možete da preskočite da čitate, jer ko ne razume neće ni da shvati 🙂 Ali, da se sačuva od zaborava: “Jel sam došla il’ sam pošla?”, “Naučnice moje”, “Već nam nedostaješ”, “Kein problem”, “Suuunceee se rađa…”, “Tugo, tugo”, “Ti kad ustaneš vidiš $ a ja kafu”, “Daj da te mi izbacimo na televizor, bićeš super one woman show”, “To je centar poente”, “Mislim da bi trebalo da prošetamo, možda naletimo na neki happy hour”, “Think less, smile more”, “Ako nas neko traži, mi smo na plaži”, “Koje tabletice ti piješ?”, “Kornjača u stanu? Nemoguće”, “Independent cuddler”, “Pa ti si hodajući jukebox”, “Hoćemo li mi da spavamo večeras?”, “Uspeh je različit za svakog. Za mene, vidite, uspeh je da me ne izbacite kroz ovaj prozor večeras”, “Ovo je previše za mene. Nisam ja navikao da budem u sobi i krevetu sa dve lude devojke”, “Jel se ti ikad zaustavljaš? Jel imaš mute ili pause dugme?”…

Prijavi se da dva puta mesečno dobijaš nove tekstove i koristan sadržaj u inbox:

Subscribe

* indicates required




Ana Brzakovic Written by:

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Please answer CAPTHCHA code before posting * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.