Obično se trudimo da radimo stvari koje su dobre po nas. Logično. Mada, kako znamo da li je i koliko nešto dobro? I da li nešto može da bude u isto vreme dobro, a isto toliko i loše?
Kažu da za sve što u životu uradimo imamo opravdanje i razlog zbog čega smo to uradili. Ali, treba da budemo sigurni da isto to imaju i svi drugi ljudi. Svako radi ono što misli da je najbolje u datom trenutku. Nekad se ispostavi da smo u pravu. Nekad grešimo. Neke situacije sami biramo, neke nam se jednostavno dese. U svakom slučaju, imamo izbor. Problem sa donošenjem odluka je taj što dok ih ne doneseš ne znaš kakva te posledica čeka. Uvek moraš da prvo nešto učiniš, pa onda da čekaš i vidiš da li si pogodio, ili je sve to bila samo još jedna lekcija u nizu. Kažu da je veoma bitno da se odluči – da se ne stoji u mestu, da se odluke donesu, pa i da se greši. Što više grešiš, to si bliži rešenju. Nadamo se.
 |
| Ponekad stvari koje ne možemo da promenimo promene nas. |
Kažu da ne možemo da menjamo nikog drugog, već samo sebe. To je isto kao što ne možemo nikog da nateramo da nas voli. Pročitala sam negde da jedino što možemo je da budemo bića vredna ljubavi. A to svakako jesmo. No, bez obzira na to, nije sve na nama i ne možemo sve kontrolisati, iako bismo želeli. Već sam pisala o našoj prirodnoj želji za kontrolom, željom za odgovorima i osećanjem sigurnosti kad znamo šta će se sledeće desiti. Realnost je da uglavnom ne znamo, i ne možemo znati. Moramo živeti najbolje što umemo, sa onim što nam je dato, u vremenu koje imamo – a to je uvek samo sadašnje vreme. I što je najvažnije, moramo se pomiriti sa tim da su nekad odgovori na pojedina naša pitanja, jednostavno – zato. Ne dobijamo uvek obrazloženje. Nisu nam garantovani veći i viši smisao svega, smernice za dalje, niti bilo kakva sigurnost. Tako je kako je. Zato. Tačka. Živi s tim. Ono što možeš da promeniš tako da ti više odgovara, promeni. One stvari koje ne možeš da promeniš, promeniće tebe. To je valjda neko pravilo u univerzumu.
Negde sam pročitala: „Ako sam nešto naučio o životu, to je da uvek ide dalje.“ Šta god da se desi, idemo i mi dalje s njim. Na nama je da li ćemo da gledamo kroz prozor kako prolazi, ili ćemo da budemo glavni prolaznici, hodajući u korak sa svim onim što život može da nam pruži. Nekad je to sve, a nekad je nešto sasvim malo. Ali, ako naučimo da pronađemo sreću i u onim malim stvarima, bićemo veliki ljudi. Sreću je bar lako naći. Dovoljno je da je tražiš i želiš. Isto kažu i da ono što tražiš, u isto vreme traži tebe. Samo kreni u potragu… Srećno!
Ana B.
4 Responses
Smatram da nikada u zivotu ne treba da prihvatimo jednostavan odgovor Zato,jer to zapravo i nije odgovor. Uvek treba teziti ka necemu visem,tragati,ici napred,gurati i pitati. Covek je svesno bice i uvek treba da ima zelju za saznanjem,nebitno da li je saznanje teorijsko ili empirijsko. Nikad se ne zadovoljavaj prostim odgovorima,jer kao sto rekoh oni ne postoje. Ako dobijemo takav odgovor to jedino znaci da osoba od koje smo ga trazili nije dovoljno kompetentna.
Lep post Anci, kao i uvek. Smatram da imamo sposobnost da anticipiramo posledice svojih odluka i da je sasvim opravdano da nekim odlukama posvetimo malo duzu kontemplaciju pre nego sto se upustimo u akciju… Nekad je kontemplacija o odluci sama po sebi cilj :)) Ali da, u pravu si, da nikad ne gresimo, ni jednu olovku ne bi pravili sa gumicom sa druge strane :))) greske su sastavni deo zivota, so, we should embrace them and keep moving forward :)) Keep up the good writing! Bravo Anci! :))
Da… saglasna sam potpuno… Zato sam i napisala deo nakon te moje recenice… i ceo paragraf posle toga :)Mada… neke stvari u zivotu se jednostavno dese… ne znas uvek sve… tako valjda i treba 🙂 :*
Svidja mi se stav da je kontemplacija o odluci ponekad sama po sebi cilj 🙂 Ima logike :)Hvala Anci :*