Dok sedim ovde pored okeana, slušam kako talasi udaraju o obalu i toliko uživam da aktivno razmišljam o tome kako da se preselim u Lisabon (ili okolinu), osećam ogromnu zahvalnost zbog vremena u kojem živimo.
Znam da je daleko od savršenog, posebno sa trenutnim ratovima u svetu, ali živimo u dobu mnogo veće povezanosti i mogućnosti nego ikad ranije.
To da li ima mogućnosti zavisi i od tebe i kako posmatraš svet… Ja ti pričam svoju istinu 🙂
Napisala sam Analogičnu priču koja je prenela u maloj meri moj doživljaj i vajb Lisabona a izazvala je mnogo komentara. Odlučih tada da obogatim tu priču sa još nekoliko detalja.
Kako najbolje predstaviti grad nego kroz priče?
Možda te ovo motiviše da posetiš ovaj grad ili te na trenutak prebaci tamo i uspeš da ga osetiš samo čitajući ovaj tekst.
Toplota se u Lisabonu preliva i na ljude
Ovo je grad u koji sam se zaljubila. Znam, zaljubim se ja u mnogo gradova. To je zato što sam zaljubljena u život, a u zivotu ima toliko toga što vredi videti, osetiti, iskusiti (namerno sam izbegla uraditi jer učim da je ok samo biti i postojati)…
No ovaj grad, vraćam mu se, evo, peti put. I svaki put se ponovo zaljubim. Svaki put me očaraju boje i šare pločica, zvuk reke i okeana i opuštenost ljudi.
Dok šetam uz obalu reke Tejo od glavnog trga Praca de Comercio ka železničkoj stanici Cais do Sodre prolazim pored par uličnih prodavaca. Jedan ima predivan šareni voćni štand na kojem prodaje ceđene sokove. Baš dok prolazim pored njega, u susret nailazi čistač ulica, u svojoj prepoznatljivoj uniformi, gura kantu za đubre i pevuši. Prodavac ceđenih sokova mu viknu da stane i uze čašu soka da mu odnese. Zastala sam da posmatram ovu scenu sa osmehom na licu. Prodavac sokova mi je uhvatio pogled I uzvratio osmeh.
Ovaj grad je tako divan i čaroban, pomislih. I ljudi su tako dragi.
Ova toplota od blage klime i jarkih boja se preliva i na ljude.
Lako je upoznati ljude
Lisabon čini da se osetiš dobrodošlo, ljudi su divni i topli, bezbedno je, a upoznati ljude je nigde lakše. Kažem vam ja, koja upoznajem ljude lako svuda… no, u Lisabonu je zaista drugačije.
Tako sam upoznala jednog momka na semaforu, čekajući da se upali zeleno svetlo da pređem ulicu. Onda smo se divno ispričali šetajući niz moju omiljenu Avenida de Libertade.
To je široka ulica puna drvoreda sa obe strane. Sada su još na to drveće okačili crvena i bela srca kao da se bliži dan zaljubljenih, a ne Božić i Nova godina.
Ova avenija povezuje čuveni Park Eduardo IV i Markeš de Plombal trg sa trgom Rossio. Poznata je po fensi radnjama i hotelima sa pet zvezdica. Tu su vam Dior, miu miu, Armani, Pinko… A tu su noću i beskućnici.
Postave svoje „krevete“ baš ispred Pinko radnje. Zanimljivo je bilo da vidim taj kontrast luksuza i beskućništva.
Prolazila sam tuda baš kada su neki ljudi njima doneli gajbice sa uredno spakovanom hranom u plastičnim kutijama, sokove i vodu. I svi su jako fini i mirni. Ujutru ih nema, pa ove fensi radnje mogu da nastave da prodaju svoju fensi garderobu po nepotrebno skupim cenama.
No, ovaj momak sa semafora… Pravio mi je društvo duž cele avenije… Nije to previše dug put, u vremenu možda nekih 5-10 minuta. U jednom trenutku, ovaj čovek koji samo što me je upoznao, kaže mi – ti deluješ kao tako ispunjena i srećna osoba. To mi je bio najdraži kompliment koji sam čula.
Srešćemo se kasnije još i ostati u kontaktu. Ko zna zašto…
U međuvremenu, na konferenciji koja je bila izgovor da ponovo dođem u Lisabon, srećem mnogo pametnih ljudi i imam par vrlo inspirativnih razgovora.
Najveći utisak na mene ostavka čovek koji je inače menadžer nekog hotela ali je tu da predstavi svoj startap. Video igricu koja koristi VR i AI i koja ti pomaže da uvidiš svoja nesvesna i nekorisna uverenja. Onda ti kroz igru pomaže u ličnom razvoju, otklanjanju tih uverenja, radi sa tvojim unutrašnjim detetom itd.
Bilo mi je iznenađenje da upoznam muškarca tako osveščenog koji radi na sebi i sam je prošao kroz različite razvojne škole, rituale, psihoterapiju i ritrite.
To, nažalost, nije tipično za muškarce jer su oni generacijama vaspitavani da moraju da budu jaki, da se ne otvaraju, ne pokazuju emocije jer to nije „muževno“ i da nikako ne idu na psihoterapiju jer to je „sramota“ i „za slabiće“. A rad na sebi i osveščenost podrazumevaju emocionalnu inteligenciju, otvorenost i rad sa stručnim licima.
Mislim da smo se sreli kako bi me život ohrabrio da takvi muškarci postoje.
Šetajući posle večere uskim ulicama Bairo Alta, gde ljudi pričaju, piju i druže se na ulici, a u bar uđu samo po piće, nailazim na mali trg na kome jedan ulični svirač ima mini koncert. Kad kažem mini koncert, mislim baš na pravi koncert, sa mnogo fanova oko njega koji zajedno pevaju, plešu, tapšu i prave fantastičnu atmosferu.
Muzika i ples povezuju ljude. Kako se dobra energija stvorila! Bukvalno nas je ta energija tu dovela i uvukla. Neki ljudi su sa terase posmatrati i snimali, a nije bilo auta koji je tuda prošao a da nije zastao da pogleda šta se dešava.
Sasvim slučajno (a ništa nije slučajno), nakon što su nam se pogledi više puta sreli, upoznajem A. Vrlo zanimljivog čoveka sa mnogo svojih priča i nerešenih tema, koje će mi iz delova pričati naredna tri dana.
Iz tih priča (još jednom) shvatam da, ma kako ljudi izgledaju spolja, koliko kompanija, para i eksterno smatrano „uspeha“ imaju, u sebi kriju mnogo svojih nesigurnosti, životnih nesnađenosti, nerešenih problema i otvorenih pitanja.
Kaže mi – ja sam dosta stariji od tebe ali nekad mi deluje kao da si ti ovde starija.
Ta rečenica mi je zvučala poznato…
Lisabon je idealan za solo putovanje
Prilično je bezbedno u bilo koje doba dana ili noći. Jedino su me savetovali da izbegavam deo oko Martim Moniz stanice. Taxi je jeftiniji nego u Beogradu, a kartom za gradski prevoz možete da koristite i tramvaje, buseve, metro i voz (možda i brod, ali nisam probala).
Još jedna dobra stvar kada putujete sami je što uvek i svuda pronađete mesto – i na najpopularnijim mestima gde je uvek gužva.
Tako sam našla praznu ležaljku u kafiću pored obale reke koji je, posebno kada je lep i sunčan dan, skroz pun. Dve ležaljke je bilo nemoguće naći ali jednu možeš. I onda spontano započnem razgovor sa ljudima okolo. Jer svi su došli da odmore i uživaju u pogledu na reku Tejo koja se ubrzo uliva u Atlantik i most 25 april koji je identičan Golden Gate mostu u San Francisku.
Sreća, uspeh, mir, ljubav, lepota su u nama
Kako da vam kažem, nemam neku posebnu, veliku, wow priču iz Lisabona.
Nisam našla ljubav svog života, nisam napravila milionski poslovni dil, nije se desilo ništa izvanredno a opet je sve bilo izvanredno, posebno i čarobno.
Predivno je kada u mnogo malih stvari pronađemo izvanrednost i magiju. Jer velike priče i trenuci su retki i dogode se tek ponekad u životu. A ako uživamo u ovim malim, svakodnevnim trenucima i posmatramo ih kao posebne, uživaćemo svakog dana.
Sitnice zapravo nisu sitne i male stvari mogu da budu itekako velike.
Ovo mi je podsetnik da ljubav, sreću, zahvalnost, mir i sve osećaje nosimo u sebi. Možemo da ih sami kreiramo i u njima uživamo bez posebnog razloga, kad god to želimo.
To radimo i učimo tokom meditacija (bar ovih Džoovih koje ja praktikujem). A posle nekog vremena, više ne treba da budeš u meditaciji. Možete sami da „podignete“ osećaj koji vam treba u bilo kom trenutku, tokom dana i dok ste budni, jer znate da je sve u vama. Nije u drugoj osobi. Nije u drugom gradu. Nije u okruženju ni u okolnostima.
Biti u Lisabonu (ili nekom gradu vašeg izbora) može samo da malo pomogne 🙂
U Analogičnim pričama ću deliti još par bonus priča, pa ako te interesuje, prijavi se ispod da ih čitaš 🙂
