Ko je kriv?

Nedavno sam stvorila sebi priliku da posetim Švajcarsku. Od svih zemalja u kojima sam do sada bila, prirodne lepote ove zemlje su me zaista oduševile. U koji god grad da odeš, oko tebe su planine prekrivene snegom, a tu je i veliko plavetnilo jezera. Putujući vozom često se ugleda ogroman slap vode kako pada preko stena. Setila sam se Merlinove pesme: „Moj je život Švicarska, skoro pa savršen.“ Bar što se prirode tiče, savršenstvo mora da izgleda onako! Parkovi puni, ljudi sede na travi, na trgu, deca trčkaraju okolo, ulice žive… Sve deluje opušteno, razigrano, ljudi zaista znaju da uživaju u onome što imaju. Naravno, sve je sređeno, uređeno, čisto, nema gužve, nema kolapsa u saobraćaju, nema izduvnih gasova – da bi se u nečemu uživalo, to prvo mora da se stvori, a zatim i da se čuva.

Hajde da pođemo od nekih prostih stvari. Ulice su čistije ne zato što imaju više čistača ulica, niti zato što im je predsednik to obezbedio, već zato što ljudi znaju da se đubre baca u kantu namenjenu za to. Ljudi voze bicikle umesto da idu automobilom – zdravije je, ne zaguđuju okolinu, manje mesta zauzima, a pri tom i održavaju liniju. Parkovi su sređeni jer niko ne lomi klupe, ljuljaške i klackalice. Ulice su lepe jer na zgradama nema grafita i plakata. Čim zakoračiš na pešački prelaz, automobil stane kako bi pešak prešao na drugu stranu. I nije za to kriv ni jedan političar, niti premijer. Ljudi su ti koji su odlučili da se ponašaju na takav način. Ljudi su ti koji vode računa gde bacaju smeće, čime se voze i da li poštuju zakone. 

Tužno je to što kada odemo tamo, mi zapravo umemo da budemo kulturni. Umemo da bacimo otpadak u kantu, i da pređemo ulicu na pešačkom prelazu i da ne švrljamo zgrade, a možda i iznajmimo i vozimo biciklu umesto auta. Jer tamo to svi rade. Vrlo je lako postati kulturan i ponašati se ispravno. Tužno je to što tuđu zemlju umemo da poštujemo i čuvamo, a svoju kudimo, uništavamo i pljujemo. A nije problem taj što se žalimo na svoju zemlju, jer realno imamo puno razloga za to. Problem je što krivimo druge jer nam je zemlja u stanju u kojem je. A ko je zagađuje? Ko lomi, ruši, lepi plakate svuda? Ko polaže ispite preko veze jer tako svi rade? Ko traži posao preko veze jer tako svi rade? Ko želi da se bori protiv nečega istim nečasnim sredstima koje koriste oni protiv kojih se bori, jer se to onda, nekom logikom, smatra opravdano?

Tužno je što previše često kao odgovor na pitanje zašto neko nešto radi dobijem – zato što to svi rade. Još uvek mi nije najjasnije kako to može da bude opravdanje i razlog?!

Odgovornost je odlika zrelog čoveka. Sloboda izbora je nešto najdragocenije što nam je dato. Bez obzira na to kakve su okolnosti i šta ljudi oko nas rade, nikada nije niko drugi odgovoran za ono što smo sami odabrali i uradili. 

Ok, možda nema dovoljno radnih mesta, i trebaće godine da se standard promeni. Ali ništa se ne menja ako se mi ne menjamo. Ne čine ovu zemlju njen predsednik, premijer i vlada. Nisu oni mađioničari koji imaju sposobnost da donesu promenu. Oni su ljudi, isto koliko i mi. Čak smo od nekih obrazovaniji, a verovatno i pametniji.

Zemlju čini narod. I ako živimo sa niskim standardom, bar ne moramo da živimo u prljavštini i smeću. Bar možemo da imamo lepe parkove i ulice i da ih poštujemo Ako ne možemo da pomognemo da se nešto sagradi, onda ne treba da rušimo.

Prvo treba promeniti sebe. Uzalud mi donosimo neke evropske standarde, i zakone i postajemo savremeniji i moderniji ako narod još uvek živi u prošlosti i čeka da vlast nešto promeni. Prost primer je bolonja. Uvedena je na fakultete i svi studiramo po bolonji, dok profesori i dalje predaju i ocenjuju po starom sistemu. Ili imaju neki lično interpretiran vid bolonje. Uzalud mi postavimo različite kante za plastiku, papir i alumnijum, ako ih nećemo koristiti i ako nećemo vrednovati značaj reciklaže. Ništa se neće promeniti, dok se mi ne promenimo!

„Ti si odgovoran za svet u kome živiš. To nije odgovornost vlade. Niti tvoje škole, društvenog kluba, crkve, komšije ili sugrađana. Tvoja je – apsolutno i potpuno tvoja.“ – August Wilson

Kada svi preuzmemo odgovornost za sve što nam se dešava (ili ne dešava) u životu, kada shvatimo da snovi neće da se ostvare ako na njima ne radimo, kada prestanemo da očekujemo boljitak i napredak od drugih ljudi i kada naučimo da se borimo za ono što je ispravno, makar se borili sami. E, tada možemo da očekujemo osetnu pozitivnu promenu – od nas, za nas.

Ana B.