Javlja mi se jedan drug sa „Zdravo Niiiiiiiiiiš…. a da, ti si više Evropaaaaaa“. Kada se javim na fiksni telefon, obično čujem „ooo, pa ti si kod kuće“. Drugi drug me pita kako sve stižem. Ja zapravo ne znam ni da li stižem. Situacije mi postave određene rokove za određene stvari i onda tu niko ne pita da li se ima vremena, da li se može ili stiže, već jednostavno ideš i znaš da moraš da uradiš određene stvari u određeno vreme i to je to. Kada bi me neko pitao da li mogu ili imam vremena, verovatno bih odgovorila – nemam, sad je ispitni rok a i već radim pet stvari uporedo. Ali niko ne pita, pa onda radiš kao pčelica i polako precrtavaš stavke sa „to do“ liste. Veoma prosto. Ne bavite se pitanjima da li nešto možete i da li za to imate vremena, već samo krenite da radite i pola posla već gotovo. Jedina ograničenja koja postoje su ona koja sama sebi nametnemo.
Sve hoću. I da imam visok prosek, da budem redovan student, puno putujem, organizujem projekte, družim se sa ljudima, provodim vreme sa porodicom, čitam knjige, učim strane jezike, budem fizički aktivna, redovno pišem blog, imam vremena za sebe, studiram u inostranstvu… Vratim se sa jednog putovanja i već planiram drugo iako trenutno baš i nemam para za to, ali dok dođe vreme da se krene nekako će se već „stvoriti“ (nekad ni meni nije logičan moj način razmišljanja, ali do sada je funkcionisao). Planiram tako neki projekat iako znam da ću biti strašno zauzeta zbog ispitnog roka i obaveza na fakultetu, ali već će se nekako uklopiti sve kad dođe vreme da se uklopi. Go with the flow. Nekako je logično da kad nešto krene, mora da se završi, pa onda ja sve krećem i verujem da će se već nekim čudom i namernim spletom okolnosti (jer slučajnosti ne postoje) sve već rešiti i doći na svoje.
Sve što hoćete i želite, možete i da ostvarite.
Mnogi usporavaju, koče i trude se da demotivišu. Fakultet na prvom mestu, jer profesori su uverenja da studentima jedina obaveza dok studiraju treba da bude studiranje. Ko je nama kriv i ko nas tera da se prijavljujemo na seminare, da organizujemo bilo šta i da želimo da se razvijamo, učimo i stičemo praktična znanja. Nema tu razumevanja a još manje podržavanja ili priznanja za van fakultetske aktivnosti. A prava je umetnost sve uklopiti. No, da je lako verovatno ne bi bilo korisno, a i malo toga bismo naučili. Ja nekako uvek biram teži put. Dok svi izađu na ispit samo da upišu 6 ili 7, ja dođem da pitam da mi bude dozvoljeno da u jednom danu prva odgovaram dva ispita odjednom jer moram da krenem na seminar odmah nakon toga. Mora da sam neki mazohista. I pored svih obaveza, verujem da je teži put, pravi put i onaj gde se više nauči i koji se više vrednuje.
Žana Poliakov kaže – budi sve što možeš da budeš. Svi smo mi mnogo toga i mnogi talenti čuče u nama, a talenat ne treba traćiti, treba ga iskoristiti. Ja nju čitam uvek kada imam tonu obaveza i čini mi se da ništa ne stižem. Njene knjige mi dođu kao energy i motivation boost. I tako u sred „nemanja vremena“, ja se opustim, zgrabim knjigu i krenem da čitam. A onda mi na pamet padne kako bih mogla da napišem i novi blog post, kad je već krenula inspiracija, u rokovnik dodam na listu obaveza još jedno 4-5 stavki, da ih ne zaboravim, i onda sve to sklonim pa krenem da radim ono što volim i želim, jer za ono što volimo uvek treba naći vremena. A i pamtim izreku – „što manje vremena imam, više stvari mogu da uradim.“
Možemo da imamo najbolje učitelje na svetu. Možemo da čitamo fenomenalno inspirativne knjige. Možemo da odemo na Tibet i da nas blagosiljaju sveštenici svih veroispovesti. Ali kad konačno shvatimo, to će biti samo zbog toga što smo mi sami uspeli. Niko ne može da raste umesto nas. Svoj život i svoj put određujemo mi sami. – Žana Poliakov
Najgori izgovor na svetu je – nemam vremena i nisam stigao. Ako nešto zaista želite, za to ćete naći vremena. Sve je moguće, pitanje je samo koliko to želite. Svaki put kada mi neko kaže da je nešto nemoguće, odgovorim sa – nije pitanje da li je to moguće već koliko je meni stalo do toga.
Dream the impossible dream…
Ana B.
5 Responses
Cool je sto si spremna da das extra edge svaki put, ali videces vrlo brzo da to nije nacin na koji kompleksnije stvari mogu da funkcionisu.Sa jedne strane, ako imas sve pod kontrolom, znaci da se ne kreces dovoljno brzo…Sa druge strane, pre ili kasnije, poceces da failujes taskove… prvo po malo, a onda serijski… i to je normalno… jednostavno, winning streak je super dok ne prestane… Sustina je da ni to nije vazno… Bio jednom jedan celavi hromi pijanac, koji je ponavljao sesti razred, i koga je majka rodila u zenskom WC-u… on je rekao "Success is going from failure to failure without loss of enthusiasm"I to je ono sto se broji.Gurati uprkos prethodnom ishodu.
Jednostavno je ovo opisati kod tebe. Imas ogromnu zelju za uspehom.Ne znam, ja samo malkice drugacije razmishljam od tebe. Shta ako u buducnosti zazhalish shto si se rasplinula na toliko strana?
Naravno da ne mogu, niti mislim da uvek sve moze da bude savrseno i da moze sve da se postigne. Nesto mora da se zrtvuje ponekad – kada izaberes jedan put, ne mozes u isto vreme biti na drugom…Ali ja funkcionisem po principu da cu uvek dati sve od sebe za ono do cega mi je stalo, pa i ako ne uspem nece mi biti krivo jer znam da sam se zaista potrudila i pokusala 🙂 I uvek vise naucimo kada nesto ne krene kako treba i kada se suocimo sa neuspehom nego kada sve ide po planu 🙂 A zivot tome i sluzi 🙂
Ja razmisljam u sadasnjem vremenu 🙂 Mislim da ne mozes da zazalis ako radis ono sto volis i sto te ispunjava :)Nije uopste zelja za uspehom… vise zelja za ispunjenim zivotom… 🙂
Uzivas u trenutku 🙂 Odaj nam tajnu 🙂