Kritičko mišljenje: Ne verujte svemu što vidite

0Shares

Nedavno sam pričala sa jednom osobom koja mi prepričava vrlo kratak i jednostavan tekst sa jednog poznatog domaćeg portala o tome kako je kafa korisna za smanjenje kilograma.

„Eto, vidiš da je dobro da pijemo kafu.“

„Nije važno šta jedemo, samo je dovoljno da pijemo kafu?“ pitam kroz šalu, mada me u ovoj situaciji uopšte nije interesovao sam članak i šta je pisalo. Čula sam i čitala mnoga različita kontradiktorna mišljenja i istraživanja o korisnosti i štetnosti kafe i to u ovom tekstu uopšte nije važno.

Taj razgovor naveo me je na razmišljanje o tome šta sve može da se pročita i koliko će ljudi verovati u to što pročitaju samo zato što je to objavio neki domaći portal. Ako je na vestima, znači da je istina. Ako još piše da „istraživanje kaže“ onda tu nema dileme.

Kafa je tu čak najbezazleniji primer. Međutim, zahvaljujući sličnim tekstovima slušamo priče o HAARP-u, 5G mreži, jednom od najvećih filantropa današnjenice, Bilu Gejtsu, kao proizvođaču smrtonosnih vakcina… A čovek dade silno svoje bogatstvo da izleči bolesti i omogući ljudima u nerazvijenim zemljama da žive duže i dostojanstveno.

Jako je lako poverovati u dobro napisan tekst koji čak deluje i vrlo logično. Ako deluje logično i ako je još objavljen na nekom portalu, znači da je istinit, nema tu mnogo razmišljanja?

Gde se uči kritičko mišljenje?

Jedan od ogromnih problema je što nas (u Srbiji) niko nigde ne uči kritičkom mišljenju. Naš obrazovni sistem je napravljen tako da proizvodi ljude koji treba da budu uporni, snalažljivi i da znaju da reprodukuju skoro pa napamet tonu nepotrebnih zastarelih informacija. Naš obrazovni sistem nas uči da se ne suprotstavljamo autoritetima (što nam se dodatno obije o glavu kad počnemo da radimo). Ako je neko stariji, iskusniji i još profesor, on je prosto nepogrešiv.

Da ilustrujem kroz konkretan primer:

Imala sam profesora na fakultetu (završila sam novinarstvo u Nišu) koji bi kad studenti odgovaraju komentarisao kako to što oni pričaju nije tim redom napisano u knjizi. Niko ne zna zašto je redosled toliko važan, ali ako ne naučite napamet, od reči do reči, bez promene redosleda, ne znate dovoljno dobro.

Dok sam studirala u Sjedinjenim Državama, profesori su nam govorili da ne verujemo nikome, pa ni njima. Da pronađemo drugačije tekstove, knjige, primere. Stalno su nas izazivali da na čas dođemo i da se raspravljamo sa njima. Argumentovano. Hteli su da imamo širinu, da čitamo i za i protiv pa da na osnovu svega što pročitamo imamo naš stav koji ćemo da branimo.

Fakultet vs. realnost

Studije novinrstva nas uče da uvek sve proverimo iz više izvora. Nije dovoljno da neko nešto kaže već bi trebalo proveriti sa više strana da bi se došlo do objektivnosti (koliko je to moguće). Tako bi novinari trebalo da dolaze do svojih priča i da budu vrlo transparentni kakve metode su koristili i gde su našli informacije koje prenose. Čitaoci treba da znaju odakle su te informacije i da na osnovu svega toga sami grade svoje mišljenje.

Ono što nas na fakultetu nisu učili je kako to sve funkcioniše u realnosti.

Sada novine i domaće portale čitam potpuno drugačije. Iskreno, od kada ne moram, retko kada ih i čitam jer pažljivo biram čime hranim svoj mozak.

Pre nego krenem dalje sa tekstom, odmah da napomenem – postoje nekoliko svetlih izuzetaka kvalitetnih medija u Srbiji koji se mogu nabrojati na prstima jedne ruke. A i oni ponekad nemaju baš jasno obeleženo šta je marketing a šta je novinarski tekst. No, to je, kako ćemo videti u daljem tekstu, najmanji problem 😊

Ovaj tekst nema za cilj prozivanje bilo koga. Ovaj tekst je moja borba za kritičko mišljenje.

Zašto ne treba verovati svemu što pročitate/vidite/čujete?

Cilj portala i medija je da budu profitabilni

Cilj portala nije da čitaocima da objektivne, istinite informacije koje će im biti važne za život, donošenja odluka i opšte obrazovanje (kao što nas uče na fakultetu) već da ima što veću čitanost da bi mogli da prodaju oglasni prostor.

Tako su nastali naslovi FOTO/VIDEO, NEĆETE VEROVATI ŠTA SE DOGODILO, OVO ĆE VAM PROMENITI ŽIVOT. Poznato? Ljudi klikću, portali beleže rast čitanosti. U tekstu nema uopšte onoga što su najavili u naslovu. Kvaliteta nigde, ali ima klikova.

Smanjenje broja zaposlenih i hiperprodukcija = gubitak kvaliteta

Jedan novinar mora dnevno da objavi određeni broj tekstova na portal. Zbog toga on ima jako malo vremena po tekstu. Koliko novinari imaju vremena da se zaista udube i posvete bilo kojoj temi?

Kvalitetno novinarstvo košta. Košta zato što traži vreme – za istraživanje, čitanje, razgovore, proveru podataka, pisanje, editovanje.

Ljudi moraju da razumeju vrednost toga da bi želeli da plate. A mi smo narod koji više voli jeftinu zabavu.

Sledeći put kad budete čitali tekst o nekom istraživanju koji se čita za pet minuta, razmislite o tome koliko je osoba koja je to pisala (tj. verovatno prepisivala ili prevodila) imala vremena da se udubi? Da proveri? Da pronađe neko dodatno istraživanje uz to? Ako su u pitanju prevodi, tumačenje stranih reči i izraza ume da bude vrlo zanimljivo i šareno…

Zato nađite knjigu, pronađite naučnike pa čitajte direktno njih – duboko i široko. Koja god tema da vas interesuje.

Ko piše tekstove?

Mnoge redakcije nemaju novinare ili ih angažuju kao frilensere, kad zatreba. Cilj je, kako smo već rekli, prodati što više medijskog prostora. Postoje časopisi gde su svi tekstovi došli direktno iz kompanija. Ako kompanija plati, nema tu šta novinar da se meša. Može eventualno lektor da to samo malo sredi. Uz dobar marketing, redakcija nije ni potrebna.

Na fakultetu nas nače uče kako marketing i redakcija treba da budu bukvalno i fizički razdvojeni i pritisak između ta dva tima ne sme da postoji. Jako su retki mediji koji to zaista praktikuju. To je kod nas nešto kao nikad dostižni ideal.

Tako da, kad čitate tekstove, ako naiđete na neki u kome se o nekoj kompaniji piše previše lepo, to je skoro sigurno zato što je ta kompanija sama pisala o sebi 😊

Nema odgovornosti

U Sjedinjenim Državama se uči o čuvenom slučaju Dženet Kuk, koja je za priču o osmogodišnjem dečaku Džimiju koji se drogira, koja je objavljena u Vašington Post-u, dobila Pulicerovu nagradu. Posle nekog vremena otkrilo se da je ona dobar deo te priče izmislila. Tražila je ali nikad nije pronašla tog dečaka. Uredništvo Vašington Posta je objavilo ogromno izvinjenje i objašnjenje kako su pustili tu priču jer je i njih slagala, a Dženet je izgubila pravo da se bavi novinarstvom ikada više. Svakako je niko iz medija ne bi ni zaposlio. Ovo se pamti i prepričava kao jedan od najvećih skandala u novinarstvu.

Kod nas je kriterijum za objavljivanje većine vesti interes a ne istina. Da li nekom odgovara da se nešto objavi ili ne odgovara? Sve može da se plati, a kod nas nema kazni. Čak i da tužite nekog, izgubićete godine života i silne pare, a tekstovi su svakako već objavljeni i gomila neobrazovanih ljudi je stekla svoje (ne kritičko) mišljenje na osnovu „kredibilnih informacija iz medija“.

Mediji često proračunaju koliku će im čitanost doneti neka vest a koliku potencijalnu kaznu ako ih neko tuži, i onda odluče da objave potpuno neistinit tekst samo zbog publiciteta. Dobro, ovo se radi i u inostranstvu ali su tabloidi poznati po tome… a kod nas ima svega nekoliko kvalitetnih medija, ostalo sve možemo da podvedemo pod „tabloidno novinarstvo“.

Marketing i uredništvo

Ako marketing ne odobri da se nešto piše, novinar ne može da piše o tome, sve i da je to po svim novinarskim kriterijumima vest. Kompanija (koja bi trebalo da se pomene tekstu) se ne oglašava kod nas, žao mi je.

Šta će stajati na naslovnoj strani? Ono što je najvažnije, najbliže, najrelevantnije za čitaoce i odabrano na osnovu ostalih novinarskih kriterijuma za određivanje vesti? Ne, nego ono što je plaćeno da stoji ili ono što će izazvati najveći skandal – najveću prodaju – najviše para.

Još jedom moram da napomenem da ovo nije slučaj u svim medijima i da ima nekoliko koji jako lepo rade i koje je uživanje čitati i pratiti. Neću spominjati nazive medije, jer mi nije cilj da bilo koga konkretno hvalim ili kudim.

Biće mi drago ako ovaj tekst bar malo navede na razmišljanje i probudi znatiželju da kad čitate, gledate, slušate medije se zapitate šta je od toga istina.

Kako da znate šta je istina?

U moru informacija i u hipeprodukciji sadržaja, kako prepoznati kvalitet i znati šta je istina? Kako kažu, istina je uvek tamo negde… 🙂

Kakav je medij?

Da li se vodi kao tabloid ili renomirani medij? Ko je vlasnik? Ko je urednik? Ko ih finansira, ko su oglašivači? Koliko su nezavisni? Teško je doći do svih ovih informacija jer mnoge nisu javno dostupne, ali nije nemoguče raspitati se i saznati.

Ko je autor?

Istražite ko je autor teksta, šta je pisao do sada, da li je dobijao neke nagrade? Koliko je obrazovan? Šta mu/joj je specijalnost? U kojim medijima je radio? Da li je kredibilan?

Ko su izvori?

Kako znaju to što znaju? Kvalitetni novinarski tekstovi vam uvek kažu ko je šta rekao i odakle je sve što je tamo napisano. Dobar novinar sebe štiti tako što uvek navodi izvore i ko mu je šta rekao. Pa ako su lagali njega, laže i on vas, ali ništa nije izmislio.

Ako piše da “istraživanje kaže” zapitajte se: Koje istraživanje? Gde možete da pročitate više o tome? Koja metodologija je korišćena u tom istraživanju? Skoro sva istraživanja imaju neka ograničenja i uvek ih jasno naznače.

Da li čitate članak, vest, intervju, komentar ili neku drugu novinarsku formu?

Ako čitate intervju ili komentar, čitate mišljenje i stavove konkretne osobe. Ako čitate vest to bi trebalo da je kratko i jasno a članak je duži i treba da ima jasne izvore informacija.

Pitajte Gugl

Tražite dodatne informacije na tu temu u pretraživaču pa pročitajte više različitih tekstova na tu temu. Vodite računa da tekstovi ne budu sa srodnih medija. Probajte da nađete i neke inostrane medije da pišu o tome (ako je neka svetska tema)

Ako znate strane jezike, čitajte strane renomirane medije

Pronađite knjige, profesore, naučnike koji su pisali o toj temi pa saznajte i učite više

Vaše mišljenje nikad ne treba da se bazira samo na osnovu jednog izvora već na osnovu više (oprečnih) informacija na istu temu koje ste pročitali/saznali, pa sami doneli svoje zaključke i argumente. Gradite kritičko mišljenje.

Najopasnije je imati jednoumlje i smatrati sve apsolutnom istinom samo zato što zvuči logično ili je rekao neko sa titulom ili je objavio neki medij.

Prijavi se da dva puta mesečno dobijaš nove tekstove i koristan sadržaj u inbox:

Subscribe

* indicates required




Ana Brzakovic Written by:

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Please answer CAPTHCHA code before posting * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.