Nedavno sam gostovala u novom podcastu studenata Ekonomskog fakulteta u Beogradu koji se zove Šta posle faksa. Delila sam svoje iskustvo studiranja u Srbiji i u Americi i moje lekcije i predloge u vezi sa biranjem posla i građenjem karijere.
Jedan odgovor na pitanje je privukao posebnu pažnju i mnogo komentara.
Objasnila sam kako smatram da dosta studenata nakon osnovnih studija odmah upiše master na istom fakultetu jer ono što im je poznato i što znaju je da studiraju, pa time malo odlože donošenje odluke šta zapravo da rade u životu.
Međutim, smatram da takav master daje malo vrednosti jer se uči od istih profesora, sličnih knjiga i bez dodatnog iskustva iz prakse. Moj predlog je da se prvo neko vreme radi, da shvatiš šta ti je zanimljivo i u čemu uživaš, pa na osnovu toga da biraš koji master da završiš. Tada možeš da dobiješ i naučiš mnogo više.
Komentari i mišljenje drugih na ovaj short video su mnogobrojni i veoma šareni.
Neki kažu – bravo, to je upravo ono što ja pričam svima. Neki drugi – kakva je ovo glupost, master se završava odmah nakon osnovnih studija. Treći (ovo je blaga verzija) – neki su završili privatne fakultete i dali sebi za pravo da ,,dele mudrosti“ u javnosti, a nemaju pojma. Četvrti – Master nema nikakvu vrednost, poslodavci traže samo iskustvo.
Nije ovde reč uopšte o mom videu. Svi koji objavljuju videe na mrežama suočavaju se sa različitim komentarima, često mnogo gorim od ovih iz moje priče.
Neću da komentarišem komentare, jer svi su oni u pravu i svako ima svoju istinu.
Neću da komentarišem ni nedostatak kulture i argumentovanog komentarisanja koje očigledno nigde ne učimo već odmah idemo u svađu, omalovažavanje svega što je suprotno od našeg mišljenja ili sud ko je „u pravu“ i ko je „pametniji“, a to nije poenta.
Ko uopšte može da bude adekvatan sudija?
Poenta je da šta god da kažemo ili uradimo u životu, online ili offline, ljudi će imati svoje mišljenje o tome i neki komentar.
Koliko ljudi, toliko mišljenja i komentara.
Neki će ga prećutati (ali ga svakako imaju), a neki će nam reći bez obzira na to da li smo mišljenje/savet tražili.
Važno je da znamo da šta god drugi misle, to govori o njima a ne o nama.
Svako priča iz svoje perspektive, na osnovu svog iskustva i kako posmatra svet i određenu temu ili situaciju.
Svako u svom odgovoru ili komentara ubaci sebe i svoje viđenje sveta na način koji mu trenutno znanje i veštine dozvoljavaju. Ništa od toga nema nikakve veze sa nama. Što bi moja Dolores rekla – svako se lepo predstavi.
To ume da bude veoma teško da shvatimo posebno ako nam neko nešto prokomentariše na način koji zvuči kao napad.
Na primer: To ti je glupo, logično je da je drugačije (mi čitamo: rekao da mi je da sam glup/a). Neko će biti i direktniji: Nemoj da si glupa/naivna, možeš ti bolje od toga…
To govori i o tome da osoba sa kojom pričamo nije radila na veštini komunikacije i ne ume da komentariše ponašanje već to pretvori na komentar ličnosti koji je – ličan.
Važno je da, bez obzira na to šta drugi pričaju i komentarišu, imamo svoj sopstveni jasan kompas, koji je u nama, o tome šta je nama ispravno i ok.
Ljudi pričaju iz svog iskustva, ono što su oni uradili ili što bi uradili i ono što je njima ok, po njihovim merilima i standardima. To ne mora da bude tvoj način i tebi ok.
Kada pričamo o nekim, nazovimo ih kontraverznim temama, posebno mi je zanimljivo kad dobijem pitanje:
Šta o tome misli ili šta ti na to kaže tvoj terapeut?
Ne znam mišljenje ni stav svog terapeuta ni oko čega što pričam sa njom.
Ono što ja učim na psihoterapiji, između ostalog, je da slušam sebe, a ne da se oslanjam na tuđa mišljenja, stavove i savete.
Terapeut, kao i kouč, ne treba da daje svoje mišljenje, da sudi niti tumači ni savetuje.
Ljudi ovih profesija treba da budu neutralni, bez ikakve osude, a sa mnogo podrške i razumevanja. Treba da te podrže da sam/a formiraš svoje mišljenje, stavove i šta je tebi u redu kad je tvoj život u pitanju. U nekim situacijama da te navedu da preispitaš trenutne stavove i uverenja ako ti više ne koriste. I da te ohrabre da je u redu ako svoje stavove i odluke menjaš, jer imamo prava da se predomislimo.
Sećam se da sam kao mala stalno „proveravala“ svoja mišljenja i planove sa mamom. Ja bih joj pričala šta se dešava i šta ja mislim, šta bih uradila, pa bih osluškivala i čekala maminu reakciju da proverim je li to što ja želim ok ili nije. Pa sam nekad, shodno njenoj reakciji išla malo i protiv sebe. Takoreći se samocenzurišemo.
To možda radi dosta nas dok smo mali i verovatno nam je u tom ranom životnom dobu, to korisno. Ali dugoročno nas nauči da budemo zavisni od tuđeg mišljenja. Prvo maminog ili tatinog, onda šefovog, koleginog, starijeg brata, uspešnije drugarice…
Ako ne razvijemo sopstveni, unutrašnji sud i osećaj, u ozbiljnom smo problemu i riziku da živimo tuđe živote. Da živimo kako bismo druge „učinili srećnim“ – a to je nemoguće, jer svako je odgovoran za svoju sreću.
Tek kada sebi dozvolimo da imamo mišljenje, stav, ponašanje ili život koji nekome nije ok i koji neki ljudi ne odobravaju ali nama jeste ok i u miru smo sa tim, moći ćemo i drugima da dozvolimo da urade ili misle suprotno ili drugačije od nas.
Sloboda je zapravo u upoznavanju i prihvatanju sebe bez traženja potvrda od drugih ljudi.
Koliko ljudi, toliko mišljenja. Ali tvoj zivot živiš ti.
Mišljenje drugih ljudi nas poremeti samo onda kada ne znamo ko smo i kada smo nesigurni
Kada i sami imamo nesigurnosti u vezi sa temom na koju nas neko „proziva“ ili komentariše, tada reagujemo, tada nas to „ubode“ ili trigeruje.
Na primer, ako vam neko kaže da ste glupi iz čista mira, a vi znate da ste pametni, nećete se mnogo opteretiti. Prosto, znate i svesni ste svojih sposobnosti, a i komentar nije na neku konkretnu situaciju, već je opšti.
Međutim, ako vam neko kaže da ste u nekoj konkretnoj poslovnoj situaciji „ispali glupi“ jer nešto niste odgovorili, niste se zauzeli za sebe, niste tražili više, a neko drugi jeste, pa je možda bolje prošao, tad vam verovatno neće biti baš sve jedno.
Kad god nam neko nešto kaže što mi sami sa sobom nismo „proradili“ ili mislimo da se nismo najbolje snašli ili je neka tema koja je nama problematična i imamo osećaj da nas drugi ljudi „ne razumeju“ – to će nas „bocnuti“. Što nas nešto više „iznervira“ – to je ta tema nesređenija i aktuelnija kod nas samih. Kad je rešimo sami sa sobom, više nam neće smetati komentari ili „prozivanja“.
Često su ove stvari nesvesne i samo osetimo da smo se iznervirali ili da nam nije bilo pravo što je neko nešto rekao, a ne znamo tačno zbog čega. Nekad uđemo u svađu, u objašnjavanje, pravdanje… i takvi razgovori znaju da eskaliraju.
Kada smo u miru sa sobom i svojim odlukama, ne „bockaju“ nas tuđi komentari ili stavovi ma koliko bili suprotni od naših. Tada smo „lagani“ i možemo čak da pravimo i šale na sopstveni račun. Nemamo potrebu da se „pravdamo“, objašnjavamo, uveravamo bilo koga u bilo šta.
„Rad na sebi“ podrazumeva da sve što nam smeta rešimo sa sobom tako da možemo da budemo smireni i da ima sve manje stvari koje mogu da nas iznerviraju i „izbace iz takta“.
Što bolje upoznate sebe, to je ovaj proces brži i „lakši“ 🙂
A upoznavanje sebe je celoživotni zadatak…
…
Prijavi se ispod da povremeno dobijaš na mejl Analogične priče – mejl iznenađenja sa korisnim pričama, lekcijama, preporukama.
Ako si zainteresovan/a da radimo zajedno, pogledaj stranicu individualni koučing.
