Znamo da nam se sve dešava sa nekim razlogom koji trenutno ne razumemo. Međutim, dođu dani kada moramo da uradimo puno stvari koje nas ne čine preterano srećnim i ne ispunjavaju, kada moramo da slušamo ljude koje inače ne bismo, kada smo okruženi kritikama, različitim zahtevima, drskošću, nerazumevanjem. Dođu dani kada ne želite da se bavite tuđim problemima, budete žrtva tuđih nerviranja i razmaženog i neodgovornog ponašanja. Poželite da vas svi ostave na miru. I onda, namerno (jer se ništa ne dešava slučajno) pročitam u knjizi da ne možemo nikog ostaviti na miru, kao što ni niko ne može nas da smiri. Mir je u nama i moramo ga sami naći.
A onda pošto već kažu da se sve dešava sa razlogom, malo razmislim o tim razlozima. Zašto moram da trpim određene ljude? Zašto moram da budem fina i prećutim neke stvari? Zašto se i dalje ponašam onako kako bih volela da se drugi ponašaju prema meni i onda kada se oni ne ponašaju tako? Istina je da ne moram, već to svesno biram. Radim stvari koje smatram ispravnim. I to je jedini razlog zbog čega ih radim.
Pisala sam već o tome kako ljudi uvek kreću od pretpostavke da će ih druga osoba prevariti i da ima neke skrivene namere. Poverenje se stiče, ali mi ga na početku ne damo već se postepeno iz potpunog nepoverenja krećemo u pravcu poverenja uvek bivajući skeptični i na oprezu. Verovatno ljudi ne znaju da dobijaš onoliko koliko daješ, i da prvo moraš dati da bi ti se vratilo. Ali i to se pogrešno tumači, jer mislimo da kad nekome pomognemo, baš ta osoba treba da nam uzvrati, a kada to izostane onda se smatramo budalama jer smo učinili dobro delo za osobu koja to ne zaslužuje i ne ume da ceni. Ko kaže i gde piše da koliko damo mora da nam se vrati baš od iste osobe? Ne mora. Svi smo mi drugačiji. Neko je više čovek, neko manje. Ali mi ne trebamo postati manji ljudi zbog drugih i zbog loših iskustva.
Mi vidimo svet i druge ljude onako kakvi smo mi sami.
Na seminaru koji sam organizovala jedna radionica je odlično prikazala upravo ovaj problem. Iako znaju šta je ispravno i šta jedino vodi do pozitivnog rezultata, ljudi će vraćati drugima istom merom – donosiće pogrešne odluke kako bi „objasnili, naučili i kaznili“ druge jer ne postupaju po dogovoru. Svi biraju šta će uraditi na osnovu ponašanja drugih i smišljaju strategije, planove i teorije zavere. Takvim ponašanjem nikome neće biti dobro i niko neće imati koristi, ali zašto bi jedna osoba radila ono što treba i što je ispravno ako niko drugi ne radi?
Da li bi ljudi mogli da budu bolji? – Mogli bi, ali niko neće prvi da počne. – Duško Radović
Nikad mi nije bila jasna logika vraćanja istom merom. Treba vratiti svojom merom. Zašto bi želeli da budemo isti kao neko ko nam se ne sviđa i zašto bi se ponašali na onaj način koji nam smeta i koji smatramo lošim? Da li ćemo zaista time naučiti druge ljude nečim i motivisati ih da se promene? I najbitnije pitanje – šta mi želimo nezavisno od drugih?
Ustani i bori se za ono što je ispravno, pa makar stajao sam.
Da se vratim na razloge – zašto se nešto što ne želimo dešava baš nama?. Odem sa drugom na trening i čujem – ali ovo je teško. I treba da bude teško, da je lako ne bi se postigao nikakav rezultat. Isto je tako i u životu – da je lako, ništa ne bismo naučili. Da smo stalno u svojoj zoni prijatnosti – gde nam sve odgovara i gde smo okruženi samo ljudima koji nam prijaju i radimo samo ono što volimo, malo toga bi naučili. Život nije samo prijatan i ljubazan, ima i onu grubu stranu koja nas oblikuje. Pa odlučimo da li ćemo biti ljudi ili vraćati istom merom.
Tvoj život je poruka koju ostavljaš svetu. Postaraj se da inspiriše i motiviše.
 |
| Shvatićeš da u životu postoji razlog za sve ljude koje upoznaš. Neki su tu da ti donesu iskušenje, neki da te iskoriste, neki da te nauče a neki da izvuku ono najbolje iz tebe. |
Poželela sam pre neki dan da prespavam narednih mesec dana i sve obaveze koje treba da uglavim tu. Neće to ništa rešiti, kada imaš puno stvari da uradiš, najbolje što možeš je da kreneš da ih radiš! Imam strategiju, zove se – rad. Shvatila sam da su sve te obaveze tu da bih naučila kako da isplaniram svoje vreme i stignem da ih uradim. Ako želiš da naučiš da plivaš moraš da uđeš u vodu. Ljudi koji mi ne prijaju su svakodnevno tu jer treba da naučim da se ne nerviram i da izađem na kraj sa njima. Zahvaljući njima ja ću postati tolerantnija, bolja i jača osoba, sa boljim komunikacionim veštinama i jačim živcima. Iako brzo zaborave sve što sam za njih uradila, ja sam to činila zbog sebe, jer sam verovala da je to ispravno. Pročitala sam negde da smo mi sebična bića i sve radimo zbog nas samih – srećni smo kada nekog usrećimo.
Ne poklanja se zbog zasluga onog ko poklon prima već zbog radosti onog ko poklon daruje.
Mama mi često ispriča poneku priču kada je nekome dala svoje vreme, energiju, trud, kontakte i pomagala na sve moguće načine a onda su te osobe kada su postale jače i samostalnije okrenule leđa. Poenta te priče nije da ne treba pomagati. Ljudi su različiti i treba ih prihvatiti. Nemoguće ih je razumeti. Uvek joj kažem da oni ne treba ništa da uzvrate, nama život već vraća. Dobro se dobrim vraća – uvek.
Ana B.
One Response
Imam utisak da si bila malo iznervirana tih dana svime što te pritislo. Obaveze, stavovi ljudi koji se ne poklapaju sa tvojim, iritantni ljudi… Baš si bila inspirisana za ovo pisanije. :)Nikad ne treba vraćati istom merom zato što tako samo pokazujemo koliko nismo kreativni 😛 🙂