Koliko puta zaboravimo da zastanemo i potapšemo se po ramenu za sve što smo uspeli da uradimo?
Često prelazimo preko uspeha – ma koliko veliki ili mali bili – kao da se podrazumevaju i već sledećeg trena smo u planovima za sledeću aktivnost.
Važno je da povremeno zastanemo i podsetimo se svega što se desilo, što smo uspeli, uradili. Treba da osvestimo i ono što nismo uspeli ili smo planirali a nije se desilo, i gde nas je to odvelo?
Koliko se naših planova i ciljeva realizovalo, a šta je ostalo nedovršeno?
Od čega smo odustali, a u čemu smo bili baš uporni i istrajni?
Da li smo se dovoljno smejali?
Da li smo dovoljno voleli?
Koliko smo se zabavljali?
Januar je odličan mesec za retrospektivu koju često zaboravimo.
Volim da posmatram godinu unazad i podsetim se šta je sve stalo u jednu godinu.
Dan za danom često nam se čini da se ništa ne menja. Ali kad pogledamo celu godinu, itekako možemo da vidimo koliko toga se promenilo i koliko smo se mi promenili.
Ako delimo sa drugima ono što smo naučili, onda ćemo ga bolje i duže zapamtiti. Zato volim da delim sve što je meni bilo korisno, jer možda bude i tebi 🙂
Najvažnije lekcije iz prethodne godine:
1. Polako sa donošenjem vrednosnih sudova
Ko zna šta je zaista dobro a šta loše?
Imati većeg, poznatijeg klijenta koji više plaća bolje je od manjeg. Otići u fensi, skup restoran bolje je od nekog lokalnog običnog. Odsesti u hotelu sa pet zvezdica bolje je nego biti u nekom običnom, malom smeštaju. Imati momka-devojku bolje je nego nemati.
Ništa od toga nije tačno. Ono što nam deluje kao wow, super i „hajde da slavimo što nam se dešava“ može da se ispostavi kao totalni promašaj.
A ono što deluje kao ništa posebno ili možda kao loša opcija ali hajde da je ipak probamo, može da se ispostavi kao najbolja odluka.
Ne znamo šta će nas gde odvesti. Ni koliko će nam biti lepo ili loše kad tamo stignemo.
Ono što znamo je da uvek možemo da odemo na sledeću destinaciju, ako nam tu gde smo ne odgovara. U tome je naša moć.
Nije naš posao da budemo sudije.
Tuđi životi uopšte nisu naš posao, a na svoj možemo da utičemo. Treba da pustimo ljude, događaje da se dese, a mi da pratimo svoj osećaj i vodimo se njim, u sadašnjem trenutku.
Najčešća greška je što unapred vrednujemo i odlučujemo na osnovu nekih predefinisanih kriterijuma iz prošlosti, koji su nam verovatno nametnuti ili naučeni, a ne zaista naši.
2. Vežbaj strpljenje i verovanje jer – ko žuri ne veruje
Ovo se tako lepo nadovezuje na prethodnu lekciju. Kad žurimo, možemo da donesemo pogrešan zaključak.
Strpljenje mi je bila tema cele godine, jer sigurno nisam poznata kao najstrpljivija osoba na svetu.
Često se pitam zašto se neke stvari ne dešavaju brže i imam očekivanja da nakon tri meseca rezultati budu kao nakon tri godine.
Pa onda to osvestim ili me neko podseti, pa dišem i pokušavam da se smirim i pružim sebi podršku.
Stvari se ne dešavaju kad mi želimo, nego kad treba da se dese.
Možda se i ne dese, i to je sasvim u redu.
Ne dešava se uvek ono što bismo želeli, ali se dešava ono što nam je potrebno.
Ne treba da propustimo da izvučemo lekciju iz svake situacije zato što smo previše zauzeti nerviranjem oko toga kako je nešto trebalo da izgleda ili da se odigra.
Ono što sam učila i što i dalje učim iz raznih knjiga i meditacija je da pustim i verujem.
Volimo da kontrolišemo i potrebna nam je izvesnost, ali život je neizvestan i jedino sigurno je promena.
Ništa na silu, uz guranje i borbu. Samo uz lakoću.
Sve se dešava baš onda kad treba da se desi.
Šta je moje će mi doći.
Svaka osoba je prava u tom trenutku kada se desila i sve je kako treba da bude.
Sve se dešava za moje najveće dobro.
Treba da znamo šta želimo i kuda idemo, da radimo sve što je do nas da tamo dođemo i da pustimo životu da uradi svoje.
To je mnogo bolje objasnio Dipak Čopra i često ga čitam ujutru:
„Focus attention on what you desire, take actions and embrace uncertainty. Detach from expectations or outcomes. Expect uncertainty, accept opportunities.“
„Today I will allow myself and those around me the freedom to be as they are. I will not rigidly impose my idea of how things should be. I will not force solutions on problems, thereby creating new problems. I will participate in everything with detached involvement.
Today, I will factor in uncertainty as an essential ingredient of my experience. In my willingness to accept uncertainty, the solution will spontaneously emerge out of the problem, out of confusion, disorder, and chaos. The more uncertain things seem to be, the more secure I will feel because uncertainty is my path to freedom.
I will step into the field of all possibilities and anticipate the excitement that can occur when I remain open to the infinity of choices. “
Deepak Chopra
3. Slušaj svoje telo
Ovo mi je ogromna lekcija koju i dalje učim.
Naše nesvesno je u našem telu i ono je mnogo pametnije od glave. Kada ljudi pričaju o intuiciji, obično pokazuju na stomak, jer taj osećaj je baš tu.
Naučila sam razliku između emocija i osećanja.
Emocije su biohemijski proces u našem telu koji utiče na naše ćelije. Događaji, ljudi i stimulusi spolja utiču da se u našem telu javi neka emocija – pa se desi hemijska promena u organizmu – luče se određeni hormoni, srce počne jače da lupa, rašire se ili skupe zenice, znoje se dlanovi, krenemo da drugačije dišemo.
Kada tu promenu u organizmu osetimo – to je osećaj. Osećaj osetiš, a emocija je biohemijska promena u telu.
Zato je mnogo važno da umemo da čujemo svoje telo i da razumemo koja emocija nam se javila ili nas preplavila ili koju emociju izbegavamo pa pribegavamo nekim nesvesnim odbrambenim metodama.
Bolesti se javljaju kada ne umemo da osetimo emocije, kada ih ignorišemo duži vremenski period i samo „guramo“ napred misleći da smo tako hrabri i da tako moramo.
Često ne umemo da se samoregulišemo jer je ili emocija prejaka pa je izbegavamo i ne želimo da se uopšte njome bavimo ili ne umemo da shvatimo šta je uzrok naše uznemirenosti, tuge, besa koji se javi (uvek je u nama a ne u drugima), pa se nerviramo što osoba koja nas nervira ne može da shvati da treba da se ponaša drugačije.
Važno je da emocije osetimo i prepoznamo jer one su tu da nam prenesu važnu poruku. Ovo je dobro za tebe ili ova osoba nije u potpunosti iskrena. Treba da budeš uplašena ili ovo je važno. Idi ka ovome, nemoj ići na drugu stranu.
Naučila sam da postoje i dve vrste memorije – eksplicitna i implicitna.
Eksplicitna memorija je ona logična, iz glave – iz ove memorije „vadimo“ slike ili video šta se dogodilo i šta smo doživeli. Ona nije pouzdana, jer vremenom zaboravimo detalje.
Implicitna memorija je u telu. Telo pamti. Implicitna memorija radi mnogo brže od eksplicitne. Jer taj deo našeg mozga stalno vrti stara sećanja. Međutim, neće nam pokazati ni sliku ni video događaja iz prošlosti ali će se u našem telu, kada se nađemo u sličnoj situaciji iz prošlosti, pojaviti ista emocija.
Pojaviće se osećaj koji pamtimo o ljudima, mestima. Sadašnjost procenjujemo na osnovu prošlosti. Naše nesvesno stalno „čeprka“ po prošlosti i trenutne situacije tumači na osnovu prošlosti. Percepcija dolazi iz prošlosti, iz nesvesnog.
Zato kada imamo neki snažan osećaj ili reakciju na nešto ili nekog, to je uvek do nas i do nekog našeg iskustva iz prošlosti. I tu nam je mogućnost za razvoj i učenje o sebi.
Kao neko ko je ceo život u glavi, sve ANAlizira i odatle donosi zaključke, mnogo dugo sam ignorisala ili nisam jasno čula šta mi telo govori. Pa sam uporno radila ono što kaže glava, a sa glavom može da se igra, ona može da se ubedi, prevari.
Telo nam najčešće daje vrlo jasne poruke, ako umemo da slušamo i čujemo.
Ako ne umete, naučite, važno je.
„Pitanje je života i smrti“ nije prenaglašena izreka u ovom slučaju.
Kako sam naučila sve ovo i šta radim da bih bolje čula svoje telo i bila povezana sa njim?
- Krenula sam na individualnu telesnu psihoterapiju
- Upisala sam kurs grupne telesne psihoterapije „Rani razvoj“ Tomislava Kuljiša
- Počela sam da meditiram
- Odlučila da se zdravije hranim i otišla kod nutricioniste po plan ishrane koji meni odgovara
- Redovno treniram (kupila sam i dodatne tegove i trake)
Pročitala sam knjige:
- Kada telo kaže ne – Gabor Mate
- Body keeps the score – Bassel van der Kolk
- The atlas of the heart – Brene Brown (pomaže da se bolje razume čitav dijapazon emocija, jer nema ih samo „osnovnih pet“ kao što se dugo verovalo)
- Becoming supernatural – Džo Dispenca
4. Prijatelji su najveće bogatsvo
Sećam se jednog od razgovora sa drugaricama gde pričamo o nekoj situaciji oko koje se dvoumim i kažem: plašim se da ću da padnem, slupam se i povredim.
Ne možeš ti da se slupaš kad smo sve mi ovde da te držimo i budemo tu kad treba.
Ta rečenica i još mnogi razgovori sa različitim prijateljima tokom ove godine su mi bili toliko dragoceni.
Kao i kad je drugarica došla da mi skuva supu kad sam bila bolesna. A druga prijateljica me pita da li želim da dođe da prespava kod mene i bude tu tokom noći.
I kada sam na grupnom četu javila da sam pocepala gumu na autu, i u par minuta dobila link sajta gde mogu da naručim novu gumu i ako mi treba koga mogu da zovem.
Sva naša dopisivanja na različitim grupama koja mi služe kao dnevna doza smeha su mi neprocenjiva.
Bogatstvo nije u novcu, već u slobodi i u ljudima kojima se okružimo. Jer ako imamo pravo i podržavajuće okruženje, sve je moguće i lakše.
5. Putuj bar jednom u toku godine negde sam/a
Otišla sam prošle godine prvi put sama na more. O tome pisala u ovom postu. Mnogi se čudili (počevši od grčkog carinika), a meni je bilo savršeno. Ako niste sami sebi dobro društvo, neće vam dobro biti ni sa kim.
Kada sam sa dobrom knjigom, nikad nisam sama… A pošto smo svi povezani i postojimo zajedno, samo je pitanje trenutka kada će se neko društvo stvoriti. Bez detaljnih planova, sve se nekako isplanira i dogodi samo.
Otišla sam i na Baltic trip sama – Švedska, Finska, Estonija, Latvija. Mada sam bila malo kod drugarice, a na jednom delu puta sa drugom. To putovanje mi je bio dobar test za fleksibilnost i živce.
Iako ništa nije išlo po planu (o čemu sam pisala ovde), super sam se provela. Još jedan dokaz da, ako im ne dozvolimo, neće eksterni događaji da nam utiču na raspoloženje, energiju i provod.
Reč tj rečenica godine bila mi je „New places, new faces“. Imala sam dobar mix new & old. Ono što je old & good treba zadržati, a biti otvoren i imati prostora za nova iskustva.
Jedino sebe imamo za ceo život i zato je važno da povremeno provedemo kvalitetno vreme sa sobom.
Ako nisi do sada, izvuci svoju listu najvažnijih lekcija. Ja ovo radim i nakon poslovnih projekata i sastanaka, jer želim da svesno unapređujem različite oblasti svog života.
Često te mini lekcije delim u vidu Analogičnih priča – mejla koji šaljem svima na mojoj mejling listi. Ako nisi tamo, a želiš da čitaš ove priče, prijavi se ovde.
Ono što trenutno učim – i vrlo nije prijatan proces – je da živim u neizvesnosti i da ne paničim i jurim za rešenjima, već da radim svoj deo posla i budem strpljiva da mi dođe ono što je za mene. U različitim oblastima života.
Zato mi je „matra“ tj reč(enica) za ovu godinu: Ne mora da bude logično, neka bude magično.
Pa, neka se magija desi.
I kako kažu – ko u čuda veruje, taj čuda i stvara.
