Svaki put kada pomislim kako sam zagrizla više nego što mogu da sažvaćem i kako sam se previše „uposlila“, život mi namerno (jer slučajnosti ne postoje) pošalje primere ljudi koji rade mnogo više i postižu mnogo više. U tom trenutku mi se učini da sam jako lenja. Još jedan dokaz kako je sve na svetu relativno.
Ponekad imam osećaj kao da se um igra sa mnom. Često mi se dešava da se osećam tako umorno i pospano, a onda dođe vreme za trening, ili me pozove drugarica na trač partiju sa dodatkom kafe i odjednom sav umor i pospanost u trenutku nestanu. I ne samo da nestanu, već u sebi pronađem toliko energije za koju nisam ni bila svesna da postoji. Pogotovo ne u tom trenutku kada sam mislila da bi mi tako prijao san. Kada bih mogla nekako da ih nateram te osećaje lenjosti da se nikad i ne pojavljuju. Šta će mi? Ali ne može. Ono što možemo je da ne dozvolimo da nas lenjost zavarava. U nama se krije mnogo više snage i energije nego što to možemo da zamislimo. Treba joj dati šansu da se pokaže.
Obično mi ideje i teme za pisanje dođu kasno uveče, kada dan pun događaja donese inspiraciju i razne teme za pisanje. Međutim, često san preovlada, jer mislim da uvek mogu da ono što sam htela da napišem sad, uradim sutra. Ali ne mogu. Nikad se ne setim rečenice koju sam imala u glavi i ceo koncept jednostavno nestane.
Sutradan je sve drugačije. Onih dana kada odlučim da se oduprem snu još koji sat, nastane i poneki simpatičan tekstić. Valjda bi trebalo da naučim da ono što mogu da napišem sada, tad i uradim, da ne ostavljam za drugi dan.
Jer, sve što imamo je „ovde i sada“ – sadašnji trenutak. Ko zna šta će biti sutra. Misli mogu da pobegnu. Meni uvek odlete. A nisam baš sigurna da ih onda mogu uhvatiti i zarobiti u tekst. Ne ide to tako, i one vole svoju slobodu, i jednom kada ih pustim a ne zapišem, odu nepovratno. Možda mogu da ih dozovem polovično, ali ko bi još čitao polovičan tekst? Pa sam tako počela da češće beležim svoje misli, u koje god doba dana da naiđu.
Koliko smo samo savršenih trenutaka propustili jer smo mislili o nekim budućim, bili smo u nekom drugom danu… Mislili smo kako će ovo što se dešava sada doći ponovo, moći ćemo to i kasnije…a nije tako. Nikada nemamo dva ista dana. Nemamo ni dva ista sata! Ono što prođe, ne vraća se. Hajde da shvatimo važnost toga i da uživamo dok traje – sada!
U svakoj šali ima malo istine. U ovoj ima malo više, s tim što ova druga rečenica može da se u potpunosti odnosi i na balkanske zemlje. Stavovi i mišljenja imaju neverovatnu moć – oni menjaju sve!
 |
Japanski stav prema poslu: „Ako neko to može da uradi, znači da mogu i ja. Ako niko ne može, ja moram.
Srednjoistočni stav prema poslu: „Ako neko to može da uradi, pusti ga da uradi. Ako niko ne može da uradi, kako onda mogu ja?“ |
Kažu da ljudi nisu svesni onoga što mogu da urade dok se ne stave u situaciju da moraju. Ponekad ne treba da se pitamo da li nešto možemo, da li je teško ili lako, moguće ili ne, jesmo li raspoloženi za tako nešto u ovom trenutku… Treba jednostavno krenuti i uraditi. Zašto čekati? Sutra je uvek sve drugačije. Živi danas. Čuveno – carpe diem. Uhvati dan. Uradi sve što možeš sada!
E, sad mogu da spavam.
Ana B.
