Nedavno razgovaram sa prijateljem i on mi priča kako mu je neprijatno i ne voli kad se ljudi rasplaču u razgovoru sa njim ili kada generalno plaču u njegovom prisustvu.
Kaže – Ne znam šta da radim, ne volim to da vidim i uvek se nekako osetim odgovornim, kao da sam možda ja tome doprineo ili prouzrokovao, a to ne želim.
Poznajem mnoge ljude koji imaju ovaj ili sličan stav. Naučeni smo da biti tužan i plakati pred drugim ljudima nije ,,poželjno” niti ,,profesionalno”. Devojčice i nekako, ali kada muškarci plaču, oni su „slabići” i to se ne smatra „muževnim” ponašanjem.
Ovaj tekst će odgovoriti na pitanje „Šta da radim kad neko plače?” i pokušaće da prepravi pogrešna uverenja iz prošlosti da plakanje znači slabost i da je sramota plakati. Kada imamo nova znanja, treba da „update-ujemo” ponašanja i stavove.
Ni moja mama nije volela da ja plačem. To je bilo strašno. Ona je srećna ako sam ja srećna, a dete koje plače nije srećno. Mama smatra da nije dobra mama ako dete nije srećno.
Onda to dete još nosi i odgovornost za sreću svoje mame, pa mora uvek da glumi sreću i da nauči da ništa osim pozitivnih osećanja i „dobrog” ponašanja nije adekvatno. I šta onda da radi kad se drugačija stanja i osećanja pojave, što je normalno i neizbežno?
,,Toliko knjiga si pročitala, a opet plačeš.”
Tu sam rečenicu često čula jer je mama iz nekog razloga pogrešno protumačila da knjige kažu da uvek treba da budeš optimista, što je dalje pogrešno protumačila da znači da treba uvek da budeš srećan, nasmejan.
Pozitivna psihologija gone wrong.
Biti optimističan, pozitivan, gledati at the bright side of life ne znači da nećemo ponekad i da budemo tužni, razočarani, besni i da plačemo.
Uvek bih se iznervirala kada mi neko upadne u sobu dok ja, iz bilo kog razloga, plačem, jer je sve što sam tada želela to da budem sama i da se isplačem.
„Ijaooo, šta se desilo? Hajde, nije tako strašno. Prestani da plačeš, dosta je.”
I to smo, sigurna sam, svi mi toliko puta čuli. Onda, kad je nama teško i kad nam se plače, mi moramo da brinemo da mami (ili tati) bude manje teško i da što pre prestanemo da plačemo jer ćemo tako mi njih smiriti. Njima da bude lakše.
Je l’ i tebi ovde nešto čudno? 🙂
Plakanje je zdravo, normalno i korisno
Kao što se znojimo kad imamo temperaturu jer naše telo ima prirodni mehanizam da reguliše temperaturu i uspostavi balans, tako se i suze prirodno stvore i teku kada je previše emocija u nama – tužnih ili srećnih, pozitivnih ili negativnih.
Kao što idemo do toaleta da piškimo kad nam je puna bešika, jer to je normalan proces i naš organizam tako zahteva, tako je prirodno i plakati kad ti organizam to traži.
To je sve priroda smislila sama i ne dozvolite da vas neko uči da je to nešto pogrešno. Bilo da si dečak ili devojčica 🙂
Štetno je suzdržavati suze. Sve što sakupimo i „suzdržimo” u sebi ne nestane nego ostane kao nakupljena tuga ili bes koji kad-tad izađu kao gejzir (pa imamo veliku, emotivnu reakciju) ili se, još gore, pretvori u neku bolest.
Da se razumemo, ovde pričam o normalnim, zdravim ljudima i normalnom plakanju. Ne o glumi, niti plakanju koje je pokušaj bilo kakve manipulacije, niti o ljudima koji su psihički nestabilni, niti o jako maloj deci koja ne znaju ili jedva znaju da pričaju i još uvek uče da regulišu svoje emocije.
Šta kada se neko rasplače u tvom prisustvu?
To kad se neko rasplače u tvom prisustvu nema ama baš nikakve veze sa tobom.
Svako se rasplače zbog sebe, jer to njegov organizam trenutno traži i oseća.
Kada se neko rasplače ispred tebe, to je baš velika stvar. To znači da ti veruje, da te smatra dovoljno bliskim, da je u tom trenutku vrlo otvoren i ranjiv.
To je odličan poziv za povezivanje, za izgradnju još čvršćeg odnosa, za razgovor i podršku.
Pusti osobu da plače. Stvori bezbedan prostor za ispoljavanje emocija. Zdravo je. Ne treba da prestaje zbog tebe.
Podrška nije: „Hajde prestani da plačeš. Dosta je. Smiri se.”
To je možda ono što je tebi lakše, jer ti je neprijatno da budeš prisutan i gledaš nekog kako plače, ali da li je to ono što treba tvom prijatelju koji plače?
Kako da znaš šta nekom treba?
Nekad će to biti zagrljaj. Nekad razgovor. Nekad da ostaviš tu osobu na miru i u samoći da sama prebrodi sve.
Ne možeš da znaš jer je odgovor različitim ljudima i u različitim situacijama različit.
Ono što možeš i što treba da uradiš je – da pitaš: Šta bi ti najviše značilo sada? Kako mogu da ti se nađem u ovom trenutku?
Nemoj da daješ, nudiš, pričaš ono što misliš da nekom treba ili ono što bi ti voleo/la da ti neko kaže ili da, već pitaj, saznaj i budi tu.
Osećanja su tu da ih osetimo, osvestimo i prihvatimo
Ljudske emocije nisu nešto od čega treba bežati. Treba ih osvestiti, prihvatiti i zagrliti.
Kad naučimo da prepoznamo i prihvatimo sve svoje emocije, moći ćemo da budemo tu i za tuđe. Ono što ne prihvataš kod sebe, ne možeš da prihvatiš ni razumeš kod drugih.
Svaka emocija je dobrodošla i tu je da nam nešto kaže, da nam pošalje poruku iz tela, da nas bolje poveže sa sobom.
Svaka emocija koja dođe – prođe. Proteče kroz telo. Naše je da je pustimo. Da budemo protočni. Da se ne borimo, ne sklanjamo, ne zadržavamo, ne tražimo distrakcije u vidu alkohola, izlazaka, posla da bismo „pobegli” od te emocije.
Emocije i osećanja postoje da ih osetimo. Feel the feeling 🙂
Svako od nas želi oko sebe ljude koji mogu da budu tu i prihvate naša različita stanja i osećanja. Ne da nas vole ili da se druže sa nama samo kada smo u nekom od „pozitivnih” raspoloženja i emocija.
Lako je biti sa nekim kada je nasmejan i dobro raspoložen, ali to neće biti uvek slučaj. Zato je još važnije da umemo da budemo tu kada je neko loše, tužan, besan, kada plače. Da dopustimo i prihvatimo sve verzije i stanja te osobe, a ne samo da favorizujemo i tražimo ona poželjna.
Prepoznavanje i prihvatanje emocija nije slabost, već deo emocionalne inteligencije.
To se uči, vežba i pomaže nam da živimo srećnije, ispunjenije, povezanije sa drugim ljudima.
A sreća nam ne zavisi od broja na bankovnom računu (mada, istina, to pomaže) već od povezanosti i odnosa koje gradimo sa drugim ljudima.
Ne bi bilo loše da poradimo malo i na tome.
Plakanje je OK. Svaka emocija i svako stanje je OK. Samo budi prisutan/a, prihvati i pusti da prođe.
