Ovaj tekst je poslat kao newsletter svima koji su prijavljeni da primaju mejlove od mene. Ako nisi prijavljen/a na moju mejl listu a želiš dva puta mesečno da dobijaš koristan i zanimljiv sadržaj, prijavi se ovde.
Veoma važno pitanje
Ovo vrlo važno pitanje naučila sam još pre 6 godina (kada sam završila NLP practitioner), ali se vremenom negde zagubilo u moru ostalih informacija i obaveza. Sada sam krenula na NLP master i dobro mi je došlo da se podsetim svega. Verujem da može biti korisno i vama.
To vrlo važno pitanje je – Ko to kaže?
Verovatno vam sada zvuči čudno, ali polako, objasniću.
Kako odrastamo nismo ni svesni koja sve uverenja smo formirali u prvim godinama života. Šta su nas naučili roditelji, braća, sestre, bake deke, društvo oko nas. Preuzeli smo sve to što smo videli i slušali i internalizovali kao sopstvena mišljenja i uverenja. To su nepisana i često nesvesna pravila po kojim živimo.
Uverenja imaju za cilj da nas zaštite i to odlično rade određeni broj godina. Ali nekad znaju i da nas vode dalje od onog što nam je potrebno i sputavaju nas. Nisu nam sva uverenja korisna u svakom trenutku u životu. Tek kada ih postanemo svesni i krenemo da ih preispitujemo, možemo da ih promenimo.
Uverenja koja nam ne služe
Ja sam imala mnoga pogrešna i kontraproduktivna uverenja. Na primer, da se sa autoritetom ne treba raspravljati jer uvek izgubiš, da je odgovornost povezana sa ozbiljnošću i pravilima. Da su obaveze na prvom mestu i da je posao ono što moraš da radiš, a slobodno vreme služi za ono što voliš da radiš. Da se ljubav iskazuje isključivo na određeni način i da kad baš tih aktivnosti nema, onda ljubav tu i ne postoji.
Mnogi ljudi veruju da se novac zarađuje teško, da smo mi odgovorni da našoj deci olakšamo put i život i da je naša obaveza da oni budu srećni, da kad nekog voliš onda treba da se žrtvuješ, da je staviti sebe na prvo mesto sebično, da nemam prava da se uvek zabavljam, da biti dobar radnik znači biti uvek dostupan, da moram da biram između karijere ili porodice, da ne mogu da stignem i da rednovno treniram i da naporno radim, da sam dobra i vredna jedino kada poštujem sva pravila i kada radim sve što bi trebalo, da uvek moram da imam spremljen ručak i sređenu kuću, da vredim jedino ako zarađujem više od x para…
Sve su to uverenja koja smo nekad negde pokupili i koja podsvesno upravljaju našim životima.
Zato je mnogo važno da se povremeno zapitamo – Ko to kaže?
Ne u smislu ko mi brani (jer retko kad će neko nešto eksplicitno da brani, ovde su u pitanju unutrašnja samonametnuta pravila), već u smislu ko mi je rekao da je to normalno a nešto drugo nije? Ko je odredio šta je tačno ispravno? Mama? Tata? Brat? Sestra? Drug, drugarica, društvo, šef? Okruženje?
Ko mi je stvorio uverenja koja imam? Da li su mi ona i dalje korisna? Da li su zaista moja?
Pronađite svoj unutrašnji kompas
Da li od svih tih glasova u glavi i naučenih pravila mogu da čujem šta ja kažem na tu temu? Šta je moje mišljenje? Šta mi kaže moj unutrašnji kompas?
Mnogi od nas ne dođu do tih pitanja jer funkcionišemo na autopilotu i ne preispitujemo se. Samo u nekom trenutku shvatimo da nismo u potpunosti zadovoljni svojim životom – svojim poslom, partnerom, finansijskom situacijom, nekim drugim aspektom života.
To je odlična početna tačka za preispitivanje i menjanje svojih uverenja.
Imam moć da promenim šta mi više ne odgovara. Svako ima svoje normalno i svoju istinu.
Kada menjamo uverenja, menja nam se život. Međutim, nije to baš tako linearno i lako. Normalno je da se javi strah i nesigurnost, zato što puštamo nešto što je poznato i počinjemo drugačiju igru, sa drugačijim pravilima.
Samopouzdanje
Objašnjava meni moj psihoterapeut (inače smatram da kao što imamo svog stomatologa, ginekologa, kozmetičara, svako treba da ima i svog psihoterapeuta i da primenjuje mentalnu higijenu. Život će vam biti lepši, lakši, a i ljudima oko vas. Psihoterapija nije samo za teške slučajeve psihičkih poremećaja i krajnje je vreme da prestane da se tako posmatra. No, to je tema za poseban tekst) da samopouzdanje znači da možeš da se pouzdaš u sebe. Da veruješ sebi. Imaš poverenja u sebe.
Kako mogu da verujem sebi ako ne čujem i ne osećam sebe? Ako je u meni million glasova – tuđih?
Kada donosimo odluke, mi se nesvesno vodimo našim uverenjima. Čujemo u sebi sve te glasove i rečenice koje smo čuli toliko puta, prisvojili i radimo kako nam kažu.
Kada ih postanemo svesni, onda postanemo i malo zbunjeni i budi se strah i nesigurnost… Ja bih da uradim jedno, ali mi svi ti glasovi u glavi kažu da bi trebalo da uradim, da je normalno, pametno, da se od mene očekuje da uradim nešto drugo.
Svi smo u nekom trenutku prošli kroz to. Kada planiramo da damo otkaz, a nemamo drugi posao, kada bismo potrošili ušteđevinu na putovanje i neko iskustvo umesto da to iskoristimo kao učešće za kredit za stan… Kada radimo bilo šta suprotno od onog što je za većinu ljudi društveno prihvatljivo, normalno, odgovorno.
Zato je neophodno da u takvim situacijama zastanemo. Da se zaustavimo i utišamo to ko bi šta rekao, mislio, uradio, šta je za koga ispravno, šta bi trebalo, šta će ko da komentariše, da li ću onda biti dobra majka, drug, drugarica, radnik, osoba…
Utišajte mozak i pratite osećaj. Aktivirajte unutrašnji kompas. Uvek kada ga spomenem ja pokažem na grudi i stomak – mora da je tu negde
Šta ja želim? Šta ja kažem? Šta ja osećam?
Da li verujem sebi da imam dovoljno godina, iskustva, sposobnosti da osetim, procenim i izaberem ono što je u ovom trenutku najbolje za mene? Da li osećam da je to trenutno ispravan izbor? Da li imam samopouzdanja?
Tek kad mogu da osetim i čujem sebe, tad mogu da živim svoju istinu i svoja pravila. Tada je moj život zaista moj. I mogu da nastavim da pratim svoj osećaj. On će se menjati, pa kad se promeni, ja ću ga pratiti dalje.
(O)Pustite (se)
U jednom od mejlova pisala sam o prepuštanju. O plivanju i davljenju. Ako ga niste pročitali, ovde je.
Ponovo se vraćamo na puštanje, opuštanje i prepuštanje. Kad se oslonite na sebe i verujete sebi, onda možete da plivate i prestanete da se davite. Nemate potrebu da kontrolišete jer znate da se dešava sve ono što treba da se desi. Moje je samo da budem prisutna. Nema pravila, agende, petogodišnjeg plana, predviđanja različitih mogućnosti, tereta očekivanja i tumačenja. Nemam potrebu da me bilo ko razume, jer sam u miru i skladu sama sa sobom.
Kao kada skijate. Nisam naučila da skijam dok se nisam opustila i pustila niz stazu. To je kontraintuitivno, ali neophodno. Inače, bila sam baš uplašena, stegnuta i kratila sam svaki okret kako bih što pre usporila. Onda sam bukvalno sebi govorila na svakoj većoj nizbrdici – pusti se i veruj svojim nogama. Znaš šta treba da radiš. Pusti se i uspećeš da skreneš, usporiš i ukočiš. Tek tada sam počela da zaista uživam u skijanju.
Na instagramu sam pisala malo više o tome kako zapravo izgleda učenje skijanja
Svašta sam vam napisala, ali ako nešto treba da zapamtite neka to bude pitanje – Ko to kaže?
Možeš da saslušaš druge ljude ali najvažnije je da pitaš sebe i čuješ i osetiš svoj unutrašnji kompas. Prati svoj osećaj i pusti se. Uči kroz iskustvo, veruj sebi i životu. Veruj da si sposoban/a da donešeš dobre odluke za sebe. Da proceniš ljude i situacije.
Voli sebe. Podržavaj sebe. Imaj veru u sebe, jer to je srž samopouzdanja.
