Najvažnije borbe se vode unutar nas samih, kao i najvažniji izbori

Nedavno u Beogradu, na putu do svog auta, pokušavajući da pređem ulicu dok je kiša uporno padala, proleteo je automobil kroz baru tik pored mene i naravno, celu me nakvasio. Bila sam potpuno mokra, u svojim čistim bež pantalonama i sa tri sata puta ispred sebe. Ljudi koji su se našli oko mene su krenuli da viču i psuju za automobilom. Ja sam se smejala.

 

Kažu da kada možeš da biraš između toga da plačeš i da se smeješ, ti izaberi ovo drugo. Ne dešava se baš svaki dan da te okupa neki ludi vozač. A i šta sam drugo mogla? Ma koliko vikala i nervirala se, to neće promeniti činjenicu da sam okupana. Bob Marli kaže: „Neki ljudi osećaju kišu, a drugi se samo nakvase.“

 

Javili su da je isplata studentskih kredita i stipendija za april 27-og aprila. I otišla ja na faks koji dan kasnije, izlazi iz kancelarije koleginica nervozna, psuje, nije još uvek stigao ček, sram ih bilo, na šta to liči, sve bi ona njih poslala u… itd. Čekovi su stigli nakon dva dana. Neke stvari se ne dogode kada želimo ili očekujemo da se dogode, već kada im dođe vreme. Dozvoli da to vreme dođe. Ne može se tu puno toga uraditi, ma koliko živaca i glasa potrošili.

 

Moja mama je imala običaj da kada vozi auto i neko uradi nešto nepropisno, nedovoljno brzo ili sporo, koristi rečnik koji ne priliči jednoj dami. To je čest slučaj sa mnogim vozačima. Ne volim da se vozim sa takvim ljudima. I meni smeta kada se ne poštuju pravila i propisi, ali to nije razlog da izvučem najgore moguće reči srpskog jezika i krenem da ih sejem okolo. Ne postoji prilika za koju možemo reći je opravdano koristiti psovke i ružne reči. Dobro, možda ponekad, veoma retko i na brzinu, jer ako već postoje, onda je u redu da se bar nekad upotrebe. Ali sigurno ne ovako i ovoliko kao što to ljudi čine danas – svuda, uvek, na svakom ćošku, za svaku sitnicu.

 

 

Ova pričica je kružila internetom neko vreme. Iskoristila sam je kako bih objasnila mami zašto ne treba da psuje, i uspela sam!

„Priznati stručnjak na polju ljudskih potencijala držao je predavanje. Nakon uvodnog govora, on uze pomorandžu u ruke i zagonetno upita publiku: „Ako stisnem iz sve snage ovu pomorandžu, šta će izaći iz  nje?“
Neka mlada devojka iz prvog reda dobaci: „To vam je jako glupo pitanje. Ako stisnete pomorandžu onda će iz nje izaći sok od pomorandže. To je ono što je unutra. Ne može ništa drugo izaći iz nje.“
Stručnjak reče: „Tačno. To i jeste odgovor na moje pitanje. Razlog za to što će iz pomorandže izaći pomorandžin sok je taj što je samo to unutra. A sad, ako proširimo metaforu, i zamislimo da vas neko tako stisne.

Da vas stisnu vaši problemi, brige, strahovi, da vas ogovaraju, da vas neko uvredi, da vam nanese bol i sl., i iz vas izađu bes, mržnja, prezir, strah, ljutnja, zloba itd. Vi biste rekli da je to izašlo iz vas zbog toga što vam je neko rekao ovo ili uradio ono, ali prva istina je da ono što iz vas izađe – je ono što nosite u sebi. Zapamtite, iz vas će uvek i baš uvek izaći ono što je u vama ako vas neko „stisne“. Iz pomorandže nikad neće izaći sok od jabuke. Isto tako iz vas nikad neće izaći ono što već nije u vama.“

Nerviranje, psovanje, dranje i briga nas nikad nisu nigde odveli i ništa popravili. Ono u čemu je naš narod najbolji je kritikovanje, teoretisanje, pametovanje. A od toga nema ništa! Ili ja bar još uvek nisam čula za slučaj da je to nekad nešto promenilo. Bolje idite u teretanu i tamo iskalite svoj bes i negativnu energiju -zdravije je, a i nećete ličiti na nekulturnog neandertalca. Neka pričaju dela, a ne reči. A kad smo kod nervoznih i nekulturnih ljudi, sledeća rečenica govori mnogo toga:

„Dobar čovek iz dobre riznice svoga srca iznosi dobro, a zao čovek iz zle riznice iznosi zlo, jer usta govore ono čega je srce puno.“ (Evanđelje po Luki 6:43-45)

Razmislite o tome i razmislite sledeći put pre nego što odgovorite na bilo koju situaciju u koju vas život stavi. Situacije ne biramo uvek, ali biramo kako ćemo na njih reagovati. Pažljivo birajte.
Ovih dana se mnogo priča o izborima. Najvažnije borbe se vode unutar nas samih, kao i najvažniji izbori.


Ana B.