Godinama sam verovala da je problem do mene i da treba da naučim kako da budem produktivnija, da radim duže i više a da se ne umaram, kako bih bila uspešnija i sve stigla.
Gledala sam druge ljude koji (spolja) “kidaju”, imaju energije, rade dan i noć i motivisani su. Pitala sam se šta nije u redu sa mnom. Da li prirodno imam manji kapacitet, ili ne radim stvari koje su za mene. Možda treba da se drugačije organizujem ili steknem još neke veštine.
Odgovor je dosta kompleksniji.
Radila sam u korporaciji, lista zadataka bila je beskrajna, a ja nikako nisam stizala sve da završim. Činilo mi se da se više bavim formom nego suštinom, dosta su me umarale sopstvene misli (overthinking) i beskrajna pravila. Umesto da se zapitam zašto je lista tolika, da li je sve to neophodno, pitala sam se šta je pogrešno sa mnom.
Rešenja koje sam tada smislila? Manje da spavam i više da radim. Da se prisilim na fokus kad ga nemam. Da pravim kratke pauze pa da se vraćam i nastavljam. Da budem disciplinovanija, organizovanija, efikasnija. Da se stegnem. Da izdržim. Da se nateram.
Osim u disciplini i “teranju”, rešenje sam tražila i u različitim alatima. Isprobavala trelo, todoist, kalendare, razne aplikacije, novi način korišćenja rokovnika, alarme itd.
Ponekad bi nešto pomoglo ali dugoročno imala sam osećaj da se vrtim u krug.
I koliko god sam se skupljala i terala, uvek je falilo još malo. Koliko god sam oduzimala od sna, to nije značilo da je više posla bilo završeno. A umor je samo rastao.
Onda sam otišla iz korporacije, oslobodila sebi vreme da naučim šta god treba da bih konačno znala kako da budem produktivnija. Počela sam da čitam stručnjake iz oblasti produktivnosti, fokusa, discipline, efikasnosti…
I polako mi je postajalo jasno da je moj pristup svemu tome bio potpuno pogrešan.
Fokusirala sam se na rešenja u ponašanju, a nisam se bavila svojim uverenjima i glavom.
To je kao da pokušavate da uđete u auto a niste otvorili vrata. Pa možda može kroz prozor ali ćete se prilično namučiti…
Prvo mindset, onda alati
Jedna od najčešćih grešaka kada shvatimo da nešto ne funkcioniše u našem radu jeste da odmah tražimo novo rešenje. Nova aplikacija, nova tehnika, nova metoda. Možda suplementi za fokus i koncentraciju.
Dodajemo, umesto da oduzmemo.
Retko ko se zaustavi i zapita: zašto uopšte radim ovoliko i ovako haotično? Odakle sve ovo potiče? Šta ja zapravo verujem o poslu i o sebi? Je l moram sve sam/a? Je l dajem sebi dozvolu da stanem dok ne završim? Da li je sve samo moja odgovornost? Da li ako kasnim, ugrožavam svoju reputaciju i vrednost?
Ta uverenja su koren problema. Sve dok se ne pozabaviš njima, možeš imati sve alate i tehnike ovog sveta, i neće se ništa suštinski promeniti.
Promeniš aplikaciju, ali ne promeniš sebe.
Zato su u ovom tekstu alati i “površinske” taktike na kraju. Ne zato što nisu važni, jesu, ali funkcionišu samo ako imaju pravi temelj.
Najpre pričamo o tome kako mozak zapravo funkcioniše i odakle produktivnost i fokus dolaze. Onda, tek onda, dolazimo do alata i tehnika koje možeš da testiraš.
Ovaj tekst je moje lično iskustvo uz naučnu podlogu koja mi je pomogla da razumem kako funkcionišu telo i mozak i kako da to znanje koristimo za posao i život.
Produktivnost počinje u krevetu
Ovo možete da tumačite na različite načine 🙂
Ali odnosi se na – san.
Ako bih morala da izdvojim jednu stvar koja je najviše promenila moj fokus, koncentraciju i sposobnost da radim dobro, to bi bio san.
Kada sam spavala manje da bih radila više, nisam bila produktivnija. Bila sam sporija, razdražljivija, teže sam donosila odluke, a kvalitet onoga što sam radila bio je lošiji. Mozak koji nije naspavan doslovno ne može da funkcioniše na punom kapacitetu, bez obzira na to koliko kafa popiješ.
Istraživanja pokazuju da nedostatak sna smanjuje sposobnost koncentracije, kreativnog razmišljanja i donošenja odluka. Ono što oduzmeš od sna, oduzmeš zapravo od kvaliteta svog rada, ne od slobodnog vremena.
Kada sam počela da spavam dovoljno i da to tretiram kao prioritet, a ne kao luksuz, primetila sam razliku za samo nekoliko dana. Više o tome kako san utiče na mozak, fokus i produktivnost možeš da pročitaš u mom blog postu o spavanju.
Žurba je neprijatelj fokusa
Dugo sam mislila da je rešenje za previše posla jednostavno: raditi brže. Reagovati odmah. Ne gubiti vreme. I što sam više jurila, to sam se više osećala kao da kasnim. Paradoks koji nisam razumela godinama.
Ono što sam kasnije naučila, i kroz iskustvo i kroz knjige, jeste da žurba nije neutralna. Ona direktno utiče na kvalitet onoga što radimo. Kada smo u stanju napetosti i pritiska, naš mozak nije u režimu za duboko razmišljanje, već u režimu preživljavanja.
Reagujemo umesto da razmišljamo. Skačemo na zadatak umesto da promislimo koji je pravi pristup.
Daniel Goleman u knjizi „Fokus“ objašnjava kako emocije funkcionišu kao jedna od najsnažnijih distrakcija. Što je emocija intenzivnija, to više „otima“ našu pažnju.
Goleman opisuje fenomen koji naziva “amigdala otmicom”: kada mozak percipira pretnju ili intenzivan emocionalni stimulus, amigdala, emocionalni centar mozga, može da preuzme kontrolu za delić sekunde. U tom stanju, naša sposobnost racionalnog razmišljanja, donošenja odluka i fokusiranja dramatično opada.
Pritisak, frustracija, anksioznost zbog rokova i osećaj da kasniš su sve emocionalna stanja koja aktiviraju tačno ovaj mehanizam. Dakle, što više jurimo i što smo napetiji, to je naš mozak manje sposoban da radi dobro i brzo.
Usporavanje nije lenjost. To je strategija.
Odatle izreka – Požuri, polako.
I kada ti neko kaže radi pametnije, a ne napornije. To znači da prvo moraš da usporiš i da razmisliš šta je pametnije.
Kada svesno usporim, kada sebi dam minut da promislim pre nego što skočim na sledeći zadatak, kada ne reagujem odmah na svaki stimulus, primetim razliku. Vidim šta je zaista važno. Primetim i koji je najpametniji put do cilja, umesto da jurim kao muva bez glave.
Jedan od alata koji mi je konkretno pomogao da izađem iz tog stanja napetosti jeste meditacija. Nekoliko minuta svesnog disanja kada osetim da sam uvučena u vrtlog misli i obaveza. Goleman u knjizi pominje da meditacija direktno trenira pažnju kao mišić, i moje iskustvo to potvrđuje.
Mozak koji je naučen da se vraća na jedan fokus, lakše odoleva distrakcijama i emocionalnim „otmicama“ u toku radnog dana.
Kako pristupiš zadatku važnije je od toga koliko radiš
Jedna od knjiga koja mi je dodatno promenila perspektivu jeste „Pozitivna produktivnost“ Ali Abdala (uz kod „bizbalans“ imaš 10% popusta na kupovinu bilo koje, pa i ove knjige sa Finesinog sajta).
Abdal je doktor i istraživač produktivnosti, i njegova centralna teza je na prvi pogled kontroverzna: ključ produktivnosti nije disciplina. Nije ni motivacija. Ključ je to kako se osećaš dok radiš.
Meta-analiza 225 studija koje navodi u knjizi pokazuje da pozitivne emocije povećavaju kreativnost, energiju i otpornost na poslu. Kada se zabavljaš dok radiš, produktivniji si. Kada dolaziš na zadatak iscrpljen, frustriran ili pod pritiskom, kvalitet pada, radiš sporije ili odlažeš.
Ovo je rezonovalo sa mnom jer je direktno opisivalo moje iskustvo iz korporacije.
Sve sam shvatala previše ozbiljno i odgovorno. To mi je bio prvi ozbiljan posao, “morala” sam da se dokažem, bilo je dosta formalnosti, pravila. U takvom okruženju nisam videla prostor za zabavu, niti sam smatrala da imam prava da se zabavljam dok radim.
Kako sam naknadno upoznavala ljude koji su postigli mnogo i kada sam čitala o svetski poznatim biznismenima, mnogima je zajedničko što su svoj biznis i testiranje različitih proizvoda, metoda posmatrali kao zabavu, igru.
Takav stav pomaže da neuspeh posmatramo kao povratnu informaciju, da se bolje spremimo za narednu igru i da igramo ponovo. Što više igramo i što se više zabavljamo više ćemo i da grešimo ali ćemo imati i veće šanse za uspeh i pobedu.
Abdal predlaže da prokrastinaciju ne tretiramo kao lenost nego kao blokadu, najčešće uzrokovanu strahom, nesigurnošću ili nedostatkom energije. I umesto da se guramo silom kroz zadatak, da se zapitamo:
Kako ovaj zadatak mogu da učinim malo zabavnijim? Kako mogu da mu pristupim sa više energije?
Ovo pitanje sam uvela u svoju rutinu i primetila veliku razliku. Ponekad je odgovor trivijalan: dobra muzika, promena mesta rada, kratka šetnja pre. Ali ponekad to pitanje otvori pravo pitanje: da li ovaj zadatak uopšte ima smisla? Da li zaišta želim da ga završim?
O odlaganju (prokrastinaciji) sam pisala detaljnije u blogu Prokrastinacija: zašto stalno odlažeš, pa ako je to tvoja tema pročitaj obavezno taj tekst.
Duboki rad i fokus u svetu stalnih distrakcija
Kal Njuport u knjizi „Deep Work“ pravi razliku između dva tipa rada: dubokog i plitkog.
Duboki rad su kognitivno zahtevni zadaci koji se rade sa potpunom koncentracijom, bez prekida. Pisanje, strategijsko razmišljanje, rešavanje složenih problema, učenje novih veština. Ovaj tip rada stvara pravu vrednost i teško ga je replicirati.
Plitki rad su sve ostale aktivnosti, mejlovi, poruke, sastanci, administrativne obaveze. Ove stvari su potrebne, ali ih možeš raditi i dok si delom „odsutan“.
Problem je što plitki rad zauzima većinu dana kod većine ljudi, a duboki rad ostaje za vreme koje se ne isplanira, pa postane “nepostojeće”.
Njuport uvodi i koncept koji mi je posebno pomogao da razumem šta se dešavalo u mojim korporativnim danima: „attention residue“.
Svaki put kad skočiš sa jednog zadatka na drugi, deo tvoje pažnje ostaje na prethodnom zadatku. Što češće skačeš sa zadatka na zadatak, to ti je fokus fragmentisaniji, čak i kad misliš da si prešla na novu stvar.
Multitasking nije sposobnost, to je mit koji nas košta mnogo više nego što mislimo.
Rešenje koje Njuport predlaže je ritualizacija fokusa. Isti termin za duboki rad svaki dan. Ista sredina. Jasno definisano šta ćeš raditi i koliko dugo.
Fokus nije stvar volje, to je stvar navike i okruženja.
Ja sam to primenila tako što jutarnje sate, kada imam najviše koncentracije konkretno isplaniram za par “dubokih” zadataka. Mejlove i poruke ne otvaram odmah ujutru. Završim jedan, dva tri važna zadatka za koja mi treba koncentracija, a onda pređem na sitnije i na sastanke.
Prva stvar nije ono što je „hitno“ nego ono što je važno. To stvara osećaj da ti kontrolišeš dan, a ne on (odnosno drugi ljudi koji nešto traže od tebe) tebe.
Nije moguće da baš svaki dan bude takav i znam da nije moguće za svaku profesiju ali varijacije ovog koncepta je moguće praviti.
Misli van glave
Od trenutka kad otvorimo oči ujutru, mozak počinje da radi. Misli dolaze same od sebe, ne možemo ih isključiti i to je sasvim normalno.
Kada smo opterećeni poslom, obavezama, rokovima ili smo u periodu kada je svega previše, mozak neprekidno vrti zadatke, podsetnike, moguće probleme, scenarije koji se možda nikad neće desiti. Na taj način hoće da nas zaštiti, da preduprediti nešto potencijalno loše, da budemo korak ispred.
Problem je što taj konstantni unutrašnji dijalog troši energiju. A energija nam je potrebna da bismo bili fokusirani i produktivni. Overthinking (ja ga prevodim kao prerazmišljanje) nije znak da smo slabi ili anksiozni, to je znak da smo uznemireni i da je potrebno da pronađemo način da izregulišemo svoj nervni sistem.
Dobra vest je da možemo da naučimo kako upravljamo sopstvenim mislima. Ta veština je zlata vredna.
Jedan od načina je da sve što se “vrti” u glavi iznese van nje. Bukvalno.
Uzmemo papir i olovku i izbacimo sve – obaveze, brige, sve što „ne smemo da zaboravimo“, sve što nas brine, što nam smeta. Taj unutrašnji kritičar koji govori da nismo dovoljno dobri, dovoljno brzi, dovoljno organizovani – sve te kritike stavi na papir.
To što “izbacimo” napolje može da bude u formi “to do liste” – konkretni zadaci koje treba da uradimo za određeni projekat ili obavezu ili može da bude u formi dnevnika, kao pomoć da bolje razumemo sebe, svoje osećaje i uverenja.
Dnevnik pišem kada imam temu koja me zaokuplja, emociju koja se ponavlja, odluku pred kojom stojim, nezadovoljstvo ili brigu, otvorim svesku i pišem. Taj proces mi pomaže da vidim stvar sa više strana i da prestanem da vrtim misli o tome. Unutrašnji govor koji izađe na papir često otkriva i uverenja koja nam prave problem.
Kada vidimo te misli napisane, možemo da ih posmatramo sa distance i da razlučimo šta od toga ima smisla. Najčešće – ništa.
Kada sve to “izbacimo”, možemo da napravimo dogovor sa sobom: o ovome više ne razmišljam do sledećeg dogovorenog trenutka kada ću se time baviti.
Taj dogovor funkcioniše jer mozak zna da informacija nije izgubljena, samo je odložena. I može da se opusti.
Drugi alat koji mi je promenio odnos prema sopstvenim mislima jeste meditacija.
Meditacija je u suštini vežbanje da kontrolišeš svoje misli i usmeravaš svoju pažnju. Učiš mozak da primeti kada misao dolazi i da svesno odlučiš da je vidiš, pustiš ili zameniš nekom drugom, korisnijom, koja ti neće stvarati nemir.
To je veština koja se gradi polako, vežbanjem. Mozak koji je naučen da se vraća na jedan fokus lakše odoleva distrakcijama i tom unutrašnjem vrtlogu tokom radnog dana.
Ako su misli posebno intenzivne, ako ih prati anksioznost, problem sa spavanjem ili neki fizički simptom, to je signal da je dobro da porazgovaraš sa stručnjakom, koučem ili psihoterapeutom.
Sada prelazimo na tehnike i alate za propduktivnost i još jednom hoću da napomenem da sve tehnike i alati za produktivnost mogu da funkcionišu tek kada je postavljen dobar temelj – sve ovo o čemu smo pričali iznad.
Alati za produktivnost koji mi pomažu svaki dan
Kada smo posložili ono što se dešava u glavi, onda ima smisla da pričamo o alatima i tehnikama. Ja ću ovde spomenuti šta je meni korisno.
Remarkable je možda moj omiljeni. To je digitalni notes koji izgleda i funkcioniše kao papir, bez notifikacija, bez iskušenja da proverim telefon ili mejl. U njemu pišem dnevnik, svaki klijent ima svoj folder, svaki koučing klijent svoju svesku, tu hvatam ideje, pišem tekstove, čitam PDF-ove i pravim beleške. Sve sveske i rokovnici su mi na jednom uređaju. Ne idem nigde bez njega.
Za organizaciju zadataka koristim Todoist, strukturiran po projektima. Imam projekte za agenciju, za svakog klijenta pojedinačno, za BizBalans podcast, za Analogične priče, za lične obaveze. Kad god mi nešto padne na pamet, odmah to stavim u odgovarajući projekat. Ne moram da mislim o tome dok ne dođe na red, a znam da neću zabpraviti jer je stavljen rok i pojaviće se notifikacija. Glava je slobodna za rad, ne za čuvanje informacija.
Todoist koristim i sa saradnicima jer jedni drugima ostavimo zadatak i rok do kad nam treba da se nešto pregleda, ostave komentari, uradi itd.
Claude svakodnevno koristim da sam počela da ga podrazumevam. Svaki klijent ima svoj projekat, plus moji projekti. Automatizovala sam izveštaje koji su mi bitni da mi stižu jednom nedeljno – sa gugl analitike, iz email softvera. On mi pravi lending stranice, sajtove, sređuje prezentacije i PDF-ove, piše prve draftove tekstova itd.
Telefon držim u drugoj sobi kada radim, posebno tokom blokova dubokog rada. Ne želim da čujem notifikacije niti da imam iskušenje da proverim bilo šta. Ja kontrolišem svoje vreme i pažnju, ne moj telefon. Ovo zvuči kao sitnica ali je jedna od stvari koje su dosta uticale na moj fokus.
Telo nije samo nosač za glavu
Sedenje je novo pušenje, to nije samo fraza. Istraživanja su jasna da dugotrajno sedenje bez kretanja ima ozbiljne posledice na zdravlje, raspoloženje i kognitivne funkcije.
Dugotrajno sedenje smanjuje aktivaciju mišića trupa i leđa, što vremenom dovodi do ukočenosti i bolova.
Pogrbavljeno ili pognuto sedenje sužava disajne puteve, smanjuje unos kiseonika i povećava mišićnu napetost.
Istraživanja pokazuju i da je dugotrajno sedenje povezano sa slabijim izvršnim funkcijama, pamćenjem, pažnjom i vizuospacijalnim veštinama, koje su ključne za radnu efikasnost.
Zbog toga je korisno imati sto koji se podešava tako da možeš da stojiš dok radiš. Ili praviti pauze, redovno trenirati i voditi računa da sedimo ispravno, a ne pogrbavljeno.
Fizička aktivnost i trening direktno utiču na zdravlje, fokus, koncentraciju i samim tim i kvalitet rada.
Kada vidim da više nemam fokusa da gledam u laptop i unervozim se, ne teram se na silu, već odem na trening – u teretanu ili kod kuće, i energija se promeni.
Nekad trening ubacim pre nego što počnem da radim, nekad u sredini ili na kraju radnog dana. Pratim svoje raspoloženje, koncentraciju i prilagođavam. Nema formule koja važi svaki dan.
Posebno vodim računa o vežbama za leđa i stomak (core), jer znam da su oni najviše opterećeni mojim sedećim radom.
Da rezimiram, mišići na leđima i stomaku su ključni za držanje tela, a loše držanje utiče na disanje, disanje utiče na nervni sistem, a nervni sistem utiče na fokus. Sve je povezano.
Moj radni setup za produktivnost
Okruženje u kojem radite i koliko vam je udobno mnogo utiče na produktivnost na poslu.
Godinama sam radila sa laptopom direktno na stolu. Glava pognuta, ramena skupljena, vrat napregnut. Nisam ni znala koliko me to košta u energiji i nelagodi dok se nisam više edukovala i unela izmene.
Prva promena bilo je postolje za laptop, tako da mi je ekran u nivou očiju. Odmah bolje držanje, odmah manje napetosti u vratu. Ali onda je tastatura bila predaleko.
Zbog toga sam počela da koristim Logitech signature comfort combo tastaturu i miš. Imaju jastučiće za ruku, udobni su i praktični. Za mene su udobnost i funkcionalnost na prvom mestu.
Miš (M 850 L) je posebno dobar zato što ima i par manjih dugmeta koji su prilagodljivi – možeš da odrediš čemu će ti služiti. Na primer, ja sam stavila copy i paste da mi bude na dva mala dugmeta sa strane i ne moram da koristim prečice na tastaturi, brže je.
Osim toga, ovaj miš ima dugme sa svoje zadnje strane kojim može da se poveže sa još 2 računara – tako da isti miš možeš da pritiskom na jedno dugme koristiš na tri računara. Za produktivnost i brži rad je odlično.
Koristim još i naočare protiv zračenja ekrana. Puno sati dnevno ispred ekrana znači puno plave svetlosti koja zamara oči. Naočare su mi mnogo smanjile osetljivost očiju. Ranije su oči znale da mi suze nakon mnogo sati ispred računara, ali sada to više nije slučaj.
Sve ove promene možeš da vidiš u kratkom videu na mom Instagramu, gde sam snimila kako izgleda moj radni setup i zašto sam uvela svaku od ovih promena.
Za žene: pratite svoju prirodu, ne kalendar
Nešto o čemu se retko govori u kontekstu produktivnosti jeste da žene ne funkcionišu u 24-časovnom ciklusu kao muškarci, već u mesečnom. Naša energija, fokus, raspoloženje i fizička izdržljivost menjaju se kroz mesec u zavisnosti od faze ciklusa i hormona koji dominiraju u svakoj od njih.
Dr. Mindy Pelz u knjizi „Fast Like a Girl“ opisuje četiri faze ciklusa i kako hormoni u svakoj od njih utiču na telo i energiju:
Dani ciklusa 1 do 10: estrogen i testosteron su niski na početku ali postepeno rastu. Energija se povećava kako mesec odmiče, fokus je dobar i ovo je prirodno vreme za nove projekte, postavljanje ciljeva i produktivan rad.
Dani ciklusa 11 do 15: faza ovulacije, estrogen i testosteron su na vrhuncu. Energija je najviša, komunikacija je lakša, kreativnost je pojačana. Ovo je prirodno najjače vreme u mesecu.
Dani ciklusa 16 do 19: prelazna faza, hormoni padaju i počinje produkcija progesterona. Energija opada, fokus može biti slabiji. Nije vreme za guranje, vreme je za prilagođavanje tempa.
Dani 20 do kraja ciklusa: lutealna faza, dominira progesteron i telo se priprema za menstruaciju. Energija je najniža, potrebe za odmorom i hranom rastu. Ovo nije vreme za disciplinu i guranje, ovo je vreme za nežnost prema sebi.
Zašto je ovo važno za produktivnost? Zato što ako svaki dan pokušavamo da budemo jednako produktivne, jednako fokusirane i jednako energične, radimo protiv svoje prirode.
Kada naučiš da pratiš svoj ciklus i prilagodiš mu raspored koliko god je to moguće, prestaješ da se osećaš kao da „ne valja“ kada nemaš energije. Jednostavno, to je dan za odmor i lakše zadatke, ne dan za samokritiku i silu.
Kao brod koji prilagođava svoj put na osnovu vetra. Ne plovi protiv njega jer to je opasno i troši mnogo nepotrebne energije.
Ne zaboravi da se dosađuješ
Kada sam počela da učim o produktivnosti, mislila sam da tražim formulu. Nešto što će mi konačno reći kako da uvek radim bolje, više i bez umora.
Ono što sam zapravo pronašla je drugačije. Produktivnost nije stanje u kome treba stalno da budeš. Produktivnost nije disciplina u kojoj se takmičimo sa drugima i po kojoj merimo sopstvenu vrednost.
Za mene, produktivnost je sistem koji mi omogućava da radim dobro ono što je važno i svrsishodno, da se ne iscrpim pri tome i da imam energije i za ostalo što mi je važno u životu.
Trebalo mi je vremena da pronađem svoju definiciju ali sam srećna što sam počela da postavljam prava pitanja umesto da se stalno krivim što ne stižem sve.
Negde smo usput zaboravili jednu važnu stvar: vrednost dosade.
Živimo u vremenu u kome svaka slobodna sekunda mora biti popunjena, telefonom, podkastom, scrollovanjem, nečim. Dosada deluje kao neuspeh. Ali nauka kaže suprotno.
Istraživanje objavljeno u časopisu Thinking & Reasoning pokazalo je da su učesnici koji su obavili dosadan zadatak pre kreativnog zadatka generisali značajno više kreativnih ideja od onih koji nisu prošli kroz dosadu. Istraživači su zaključili da dosada funkcioniše kao „kreativni inkubator“
Kada nemaš ništa što zahteva tvoju pažnju, mozak prelazi u mod koji je teško dostići na drugi način. Aktivira se mreža mozga poznata kao „default mode network“, koja upravlja razmišljanjem o sebi, sećanjima i zamišljanjem budućnosti. To nije prazan hod. To je upravo ona vrsta razmišljanja koja vodi do kreativnih proboja i novih ideja.
Dakle, pusti se ponekad da se dosađuješ. Sedi bez telefona. Gledaj kroz prozor. Šetaj bez slušalica. Ko zna šta će se pojaviti.
I zapamti: nisi mašina. Nisi vredan ili vredna onoliko koliko si produktivan tog dana. Dani kada „samo postojiš“ nisu izgubljeni dani. Možda su najvažniji.
Ako prepoznaješ sebe u mom iskustvu iz korporacije, počni od jedne stvari. Ne od svih odjednom. Možda je to san. Možda je to jedno pitanje pre sledećeg zadatka koji odlažeš. Možda je to sveska u koji ćeš izbaciti misli koje te muče.
Mali pomaci, ali važni.
Ako se pitaš se odakle da kreneš, napravila sam radnu svesku „Vodič kroz 6 nivoa ličnog razvoja“ koja te vodi kroz tačno taj proces. Ne kroz alate i tehnike, nego kroz ono što je ispod njih: tvoja uverenja, vrednosti, identitet i način na koji razmišljaš o sebi i svom poslu.
Jer kao što smo rekli na početku: ako se ne promeniš iznutra, alati neće pomoći.
Svesku možeš pronaći ovde – Šest nivoa ličnog razvoja.
Ako ti je ovaj tekst koristan, slobodno ga podeli sa drugima.
Prijavi se ispod da čitaš Analogične priče 🙂
