Budi ono što jesi. Ostani veran sebi

Kada je trebalo da prvi put dođem ovde, na pripremnom seminaru su nam dali citat – „U Rimu radi kao što rade rimljani.“ To može da bude super ako pokupite sve lepe osobine. Ali nisu sve stvari dobre, zato sam ja ipak za neku vrstu selekcije – uzmi šta je dobro i šta ti se sviđa a zadrži ono što vrednuješ kod sebe i u svojoj kulturi. Ostani veran sebi.

 

Ljudi su hladni

Ovde su ljudi hladni i daleki, mada na prvi pogled uopšte ne izgledaju tako. Možete da upoznate koga god želite površinski. Možete prići hiljadama ljudi i većina će stati i popričati fino sa vama, sa ogromnim osmehom na licu, možda i provesti neko vreme uz kafu i razgovor i onda otići na svoju stranu. Kada vas ponovo sretnu možda će reći zdravo, a možda i neće. Možda opet popričate malo, a možda i ne.

Ne možete tek tako ući u „lični prostor“ drugog čoveka, jer svi imaju oko sebe tu nevidljivu kružnu liniju koju bez dobrog razloga ne bi trebalo često prelaziti.

Kada neko hoće da vam kaže da mu se nešto ne sviđa reći će da je to „zanimljivo“. Ako hoće da vam kažu da im nedostajete reći će nešto ovako – „Predugo si odsutan“. Ako, na primer, hoće da kažu da im se ne sviđa osoba sa kojom izlazite ili se družite to će zvučati: „Baš mi je drago što te vidim samog ovaj put, čini mi se da možemo da se bolje ispričamo kada osoba B nije tu.“

U svakom slučaju uvek morate da dodatno naknadno prevodite ono što vam neko ovde kaže jer niko neće reći konkretno, otvoreno, iskreno, kratko i jasno već će ići naokolo, nadugačko i naširoko. Jer ovde kratko, jasno i iskreno može da se smatra neljubaznim ili previše ličnim.

Dok upoznate nekog bolje i dublje i dok bude u redu da povremeno zađete u „lični prostor“ druge osobe mogu da prođu meseci, možda i godine.

Ovde su ljudi individualisti i misle prvo i često samo na sebe, to je posledica kapitalizma, demokratije i istorije. Ne pokazuju osećanja previše, još manje pričaju otvoreno o njima ili o bilo čemu što je lično. Drže se na distanci i vrednuju svoj „lični prostor“.

Probala sam ja tako da živim, da umesto rukovanja i zagrljaja samo mahnem, da ne pokazujem previše osećanja, da ne grlim ljude, da budem suzdržana. I sve vreme sam videla da mi nešto fali i da se ne osećam lepo. Mogu da se „u Rimu ponašam kao rimljani“ ali to onda nisam ja.

Onda sam upoznala Dinu i videla da se, iako u Americi, ponaša kao crnogorka, jer to i jeste. Od svoje prirode ne treba bežati, jer i nemamo gde pobeći. Mnogo toga sam naučila od nje i inspirisala me je da se vratim samoj sebi. Počela sam da grlim ljude više, da pričam direktno i konkretno šta mislim, da živim slobodno, bez suzdržavanja. Ne mogu ja to okolo, naokolo, distancirano, hladno.

Jutarnja kafa

Ujutru, kad prva ustanem, kuvam kafu i za sebe i za cimerku iako one uvek sprema samo za sebe. Ja sam naučena da razmišljam o drugima i da delim. Onda sam se jednog jutra vratila sa časa i čula: „Skuvala sam kafu za obe, ima još unutra, možeš da sipaš.“ Možda mogu i oni da nešto nauče od nas. Moraš prvo da daš da bi dobio.

Možda ću biti drugačija od većine ljudi ovde, ali ko kaže da je većina uvek u pravu? Nije me strah da budem drugačija jer želim da budem ono što jesam i da čuvam ponašanja i način razmišljanja koje vrednujem. Treba uvek ostati veran sebi.