Nije nama toliko loše koliko se mi žalimo

Mnogi misle da su Sjedinjene Države zemlja slobode i snova. Dođete ovde jer vam se smučilo da „trpite“ sve gluposti u svojoj zemlji, obogatite se (jer je to ovde lako) i živite u normalnoj, sređenoj i uređenoj državi. Mnogi sanjaju o tome. Evo nekoliko delova mog iskustva u „zemlji snova“, pa sami prosudite.

Jedne noći, ubrzo nakon mog dolaska ovde, otišli smo do grada (kampus je odvojen i, može se reći, grad za sebe jer je ogroman), u klub. „Najzanimljiviji“ deo tog izlaska je vraćanje nazad na kampus. Na gradski prevoz (koji ovde hvale, verovatno zato što uopšte postoji) smo čekali dobrih pola sata i do tad se već skupila „zanimljiva ekipa“ kod stanice. Autobus je bio pun. Bez namere da zvučim rasistički, crnac je počeo da se grublje ponaša prema crnkinji, bili su jako bučni, gurali se, pretili jedan drugom i ipak ušli u autobus. Za vreme vožnje se jedna osoba ispovraćala na sred autobusa, svađa između crnca i crnkinje je toliko eskalirala da je neko iz autobusa pozvao policiju pa su nas dva policijska vozila pratila (autobus). Srećom, kampus nije puno udaljen od centra pa smo ubrzo izašli iz istog. Kada sam komentarisala o tome što se desilo sa ljudima koji su bili sa mnom (uglavnom studenti na razmeni iz latinske Amerike) i rekla im da sam se osećala jako neprijatno i ne bezbedno i jedva čekala da se udaljim odatle, oni su mi rekli da je to sasvim normalno, da je kod njih u zemlji mnogo gore i da su Sjedinjene države mnogo bezbednije i pružaju mnogo veću slobodu. Oni bi zato želeli da žive ovde, jer je bezbednije i sigurnije nego kod kuće (njihove).

Na studentski mejl nam povremenu stižu poruke od kampus policije (ovde je policija kampusa i grada odvojena) o zločinima koji se dešavaju na ili u blizini kampusa kako bi bili na oprezu. Dobijemo mejl da je neka osoba sa nožem opljačkala i napala čoveka koji je prelazio most na kampusu, zatim je u blizini kampusa neko napao devojku i slično. Obično uvek pošalju i opis napadača, gde se desilo, u koliko sati i obaveste studente da budu na oprezu i da se uvek kreću u grupi. Ja i dalje vodim računa u koje doba dana i kojim putem se krećem bilo gde kada sam sama.

Za 20 godina života u Srbiji mogu da kažem da sam bila toliko srećna ili zaštićena da ni jednom nisam uživo videla mesto zločina niti nečije hapšenje. Ovde sam za manje od godinu dana videla oba.

Drugarica iz Egipta koja je ovde na razmeni već nekoliko meseci mi priča o tome kako želi da ostane ovde i kako je sve tužnija što se približava vreme odlaska kući. Posle revolucije u Egiptu, po njenim rečima, gore je nego što je bilo pre. Dešavaju se zločini, novi predsednik je iz esktremističko muslimanske partije i situacija je jako nestabilna i ne bezbedna. Ona kod kuće nije slobodna, ne sme da radi, drugačija je tradicija i kultura i ne oseća se slobodno i korisno kao ovde.

Drugarica iz Irana živi ovde već nekoliko godina i sa njom sam se jako zbližila jer nam je mentalitet sličan. Svesna je da ovde nije idealno i da su ljudi jako udaljeni te pravih, bliskih prijatelja je malo, ali je i pored toga mnogo bolje nego u Iranu. Tamo mora da nosi hidžab iako nije vernik, ne sme da bude nasamo ni sa jednom osobom muškog pola, imala je loša iskustva sa policijom koja se bahato ponaša, viče i sankcioniše bez razloga, internet je cenzurisan i korišćenje socijalnih mreža otežano, i iako bi radije živela tamo, okružena svojim narodom, živeće ovde.

Da pređem sa teme bezbednosti i slobode na posao i novac:

Nedavno sam bila u restoranu gde nas je služila devojka koja je u osmom mesecu trudnoće (pitali smo je). Stomak joj baš fino služi da osloni čaše, tanjire, činije i ostalo što treba da nosi dok služi u restoranu. Profesorka na fakultetu je držala predavanja dok nije ušla u deveti mesec. Njoj je, doduše, posao dosta drugačiji od konobarice u restoranu. Kada pričate sa njima o tome zašto rade u odmakloj trudnoći, odgovor je najčešće „Računi mora da se plaćaju.“ Ovo može da se gleda sa dve strane (kao i većina stvari) – mi jesmo malo (možda i malo više) razmaženi, ali ovde je sistem takav da ti sebi ne možeš da dozvoliš (osim ako nisi ultra bogat) da ne radiš.

Na konferenciji o Nobelovoj nagradi za mir prisustvovala sam predavanju amerikanke koja je živela u Jemenu nekoliko godina. Pošto postoji predrasuda da se na bliskom istoku muškarci loše ponašaju prema ženama ona je ispričala priču o svom iskustvu. Nakon nekoliko dana pod visokom temperaturom, odlučila je da ode kod doktora. Komšija iz zgrade se ponudio da je odveze, što je prilično lep gest. Međutim, ono što je nju jako začudilo je što je on nije samo ostavio ispred bolnice već ušao sa njom unutra i ostao ostatak dana dok nisu stigli svi rezultati, nakon čega je odvezao nazad kući. To je bilo toliko fascinantno za nju jer je on bio samo komšija, ne blizak prijatelj i jer je samim tim što je proveo skoro ceo dan sa njom u bolnici on izgubio ceo jedan dan svoje plate. Ona se naravno ponudila da plati gorivo, ali komšija nije hteo ni da čuje, što je za nju bilo još čudnije.
Druga priča koju je podelila sa nama je kako joj je bilo neverovatno što joj je jedan taksista pozajmio svoj telefon da pozove osobu koja je trebalo da je sačeka na aerodromu kada je stigla. Taj taksista je tim svojim gestom izgubio jednu mušteriju i novac od vožnje iste i pri tom nije hteo da uzme novac za taj jedan poziv.

Džim Keri je rekao – Mislim da svi treba da postanu bogati i slavni i da urade sve ono o čemu su sanjali da bi shvatili da to nije odgovor.

Ja mislim da svi koji žele i o tome vazdan pričaju treba da odu u neku od svojih „zemlja snova“ i da žive i rade u tom okruženju neko vreme da bi shvatili da to nije odgovor.

Možda treba da odeš negde na neko vreme da bi naučio da više ceniš odakle si došao.

I onda stigne PayPal u Srbiju a s njim i komentar – „Ljudi nemaju leba da jedu a vi pričate o PayPalu.“ Jer, bilo šta da se desi dobro u Srbiji, nema veze, ajmo da mi ipak kukamo još malo o svemu lošem. I taman posla da probamo da se mrdnemo da nešto od tog tolikog lošeg promenimo ili bar utičemo na to da se promeni. Svaka čast izuzecima (srećom poznajem dosta njih i trudiću se da i sama doprinesem pozitivnim promenama koliko god mogu, te verujem da ima nade!)

S druge strane okeana,
Ana B.