Početkom šezdesetih, na Jejlu, psiholog Stenli Milgram pozvao je sasvim obične ljude da učestvuju u istraživanju o učenju i pamćenju. Bar im je tako rečeno.
Sve je izgledalo ozbiljno. Laboratorija, aparati sa prekidačima, čovek u laboratorijskom mantilu koji mirno vodi ceo proces.
Učesnik je dobio ulogu učitelja. U susednoj prostoriji sedeo je učenik. Za svaki pogrešan odgovor, učitelj je trebalo da mu pusti električni šok. Sa svakom novom greškom, šok je bio jači.
Ono što učesnici nisu znali: šokovi nisu bili pravi. Učenik je bio glumac. Glumio je bol, molio da prestanu, lupao u zid. A onda bi utihnuo.
Kad bi učesnik zastao i pogledao čoveka u mantilu, dobio bi kratak, miran odgovor: „Molim vas, nastavite. Eksperiment zahteva da nastavite.“
I nastavljali su. Oko dve trećine učesnika stiglo je do poslednjeg prekidača, 450 volti, daleko iza oznake za opasan šok.
To nisu bili loši ljudi. Mnogi su se znojili, tresli, protestovali. Ali nastavili su da pritiskaju. Jer je sve oko njih govorilo isto: ovako se ovde radi. Neko drugi je odgovoran. Ti samo radiš svoj deo.
Kad jedan kaže „ne“
Milgram se nije zaustavio na jednom eksperimentu. Napravio je 18 varijacija, da vidi šta povećava, a šta smanjuje poslušnost.
Kad je eksperimentator naređenja davao telefonom iz druge prostorije, do kraja je išlo samo 8 od 40 ljudi. A najjači efekat imali su drugi ljudi. U varijaciji u kojoj su dvojica „kolega“ odbila da nastave, 36 od 40 učesnika je nakon toga takođe odbilo. Milgram je zabeležio da nijedna druga varijacija nije toliko oslabila autoritet.
Ovo je po mom mišljenju najvažniji deo cele priče. Mnogo je važno da budemo ti koji će negovati kritički stav i reći da nešto nije u redu. Ne samo zbog sebe, nego zato što to ohrabri i druge da urade isto. Neko mora da bude prvi.
To vidimo i van laboratorije. Kad je glumica Milena Radulović 2021. godine javno ispričala da ju je učitelj glume silovao dok je bila maloletna, i prijavila ga policiji, ubrzo su se javile i druge žrtve. Godinama su ćutale, svaka sama. Bilo je dovoljno da jedna progovori, pa da ostale shvate da nisu same, da se ohrabre.
Ćutanje nije zlato
Desetak godina pre Milgrama, Solomon Aš je pokazivao ljudima linije različite dužine i pitao koja je ista kao uzorak. Odgovor je bio očigledan. Ali svi ostali u prostoriji bili su saradnici istraživača i namerno su davali pogrešan odgovor.
Kad su odgovarali sami, ljudi su grešili u manje od 1% slučajeva. Okruženi grupom koja jednoglasno greši, oko 75% učesnika pristalo je na pogrešan odgovor bar jednom. A kad je samo jedan saradnik prekinuo jednoglasnost i dao tačan odgovor, prilagođavanje grupi palo je za otprilike 75%.
Ljudi nisu slepi. Vide da linija nije ista. Samo ne žele da budu jedini koji to kažu.
Ovi eksperimenti objašnjavaju kako dolazimo do situacija koje su sulude, a niko ne reaguje. I koliko je opasno ako samo radiš ono što rade ljudi oko tebe i sve što ti se kaže.
Naš obrazovni sistem nas ne uči kritičkom razmišljanju. Učimo da zapamtimo, ponovimo i ne talasamo. Učimo da se autoritetu ne treba suprotstavljati. A kritičko razmišljanje je ključno za zdrav, svesta život i za bolje društvo.
Ako ti nešto ne deluje u redu, izazovi to. Pitaj. Preispituj.
Kad ćutanje košta živote: Challenger
Januara 1986. šatl Challenger eksplodirao je nešto više od minut posle poletanja. Poginulo je svih sedam članova posade, među njima i nastavnica Christa McAuliffe.
Uzrok su bili gumeni prstenovi na raketama, koji se na hladnoći stvrdnu. Problem je bio poznat godinama. Inženjer Roger Boisjoly upozorio je šest meseci ranije da preti katastrofa i gubitak ljudskih života.
Veče pred lansiranje, inženjeri su tražili odlaganje zbog hladnoće. NASA je uzvratila da je lansiranje već pet puta odlagano i da ne mogu da dokažu da će prstenovi otkazati. Na kraju je jedan od direktora rekao šefu inženjera da prestane da razmišlja kao inženjer i počne da razmišlja kao menadžer. Drugim rečima: manje bezbednost, više rokovi, klijent i novac. On je preglasao svoje inženjere.
Ujutru je kontrola leta objavila da je tehnički tim saglasan sa lansiranjem. Inženjeri nikada nisu promenili mišljenje. Ali njihov glas nije stigao do onih koji su odlučivali.
Kad loše postane normalno
Sociološkinja Diane Vaughan proučavala je Challenger i smislila izraz za ono što se desilo: normalizacija devijacije. To je postepen proces u kome neprihvatljiva praksa postane prihvatljiva.
Oštećenja na prstenovima viđena su još na drugom letu šatla, 1981. godine. Ipak, šatlovi su nastavili da lete, misija za misijom, pet godina. Pošto se ništa strašno nije desilo, problem je postao „prihvatljiv rizik“. Sve do Challengera.
Ako vam ovo zvuči poznato, to nije slučajno.
Mi u Srbiji smo godinama, malo po malo, normalizovali ozbiljne devijacije. Pa je postalo normalno da pravosudni sistem ne radi. Da imaš institucije koje ne funkcionišu, jer se ljudi plaše da rade svoj posao i čekaju odobrenje vrhovnog autoriteta koji se pita za bukvalno sve. Da moraš da nađeš vezu za bilo šta što treba da završiš u državnim institucijama i što bi trebalo da ima jasnu proceduru, bez veze. Postalo je moguće da neko počini krivično delo i ne odgovara. Da ljudi poginu i da niko ne odgovara.
A sve kreće od prve sitnice. Desi se prvi propust i progleda se kroz prste, jer je to sitnica. Pa dođe još jedna sitnica. Pa malo veća. Pa „sitnica“ jako važnog čoveka. I dođemo dotle da su pogrešna, pa i zakonom kažnjiva ponašanja u redu.
Zato je mnogo važno zaustaviti već prvu sitnicu. I posmatrati da je svaka sitnica zapravo krupnica. I sama Vaughan kaže da je normalizaciju devijacije lakše sprečiti nego ispraviti.
Hajde da za primer uzmemo Singapur. Ko tamo baci smeće na ulicu, prvi put plaća kaznu od 300 singapurskih dolara. Ako slučaj ode na sud, kazna za prvi prekršaj može da bude do 2.000 dolara, za drugi do 4.000, a za treći i svaki sledeći do 10.000. Sud može da naloži i do 12 sati čišćenja javnih površina. Nema „to je samo papirić“.
Ne možeš sama da promeniš sistem. Ali možeš da kreneš od sebe. Postani neko ko vodi računa o sitnicama i poštuje pravila, i kad niko ne gleda.
Bela kuća umesto laboratorije
Ako si gledao/la četvrtu sezonu serije The Diplomat na Netflix-u, videćeš istu stvar, samo u Beloj kući.
Predsednica Penn je odlučna da sprovede odluke koje mnogi oko nje smatraju pogrešnim. Ko dovede u pitanje odluku, dobije po nosu. Predsednica počne da viče i kritikuje što je iko pokušao da izaziva njene odluke. I posle nekoliko takvih situacija, ljudi jednostavno prestanu da pitaju. Možda čak i ubede sebe da to nije tako loša odluka. Ona je predsednica, valjda zna...
Na poslu ne puštamo šokove drugima. Puštamo ih sebi.
Ono što serija dobro pokazuje, a što se lako previdi, jeste šta se dešava u glavi onih koji ćute.
Seti se Milgramovih učesnika. Nisu mirno pritiskali dugmad. Znojili su se, tresli, protestovali. Jedan deo njih je jasno znao da ovo nije u redu. Drugi deo je gledao čoveka u mantilu i sve oko sebe, i zaključivao: ako svi misle da je ovo normalno, možda sam ja taj koji preteruje.
Isto se desi i u Ašovom eksperimentu. Vidiš da linija nije ista. Ali kad svi oko tebe kažu suprotno, počneš da sumnjaš u sopstvene oči.
To je opasan trenutak - kada krenemo da preispitujemo svoju “normalnost”, moralnost, etiku jer sve oko nas je drugačije, a niko se ne buni.Kad počnemo da pregovaramo sa sopstvenim stavovima i uverenjima oko onoga što smatramo da je ispravno kako bismo se iznivelisali sa stavovima i “standardom” okruženja u kojem smo.
Tad je posebno važno proveriti svoj “zdrav razum” sa nekim izvan sistema u kome se nalazimo i gde se normalizovalo ponašanje koje nam je čudno.
To je osećaj koji poznaje mnogo ljudi koji rade u toksičnom okruženju. Odgovaramo na mejlove u 23h jer svi odgovaraju. Prihvatamo nemoguć rok jer se niko drugi ne buni, to se očekuje. Ostajemo prekovremeno jer je to „normalno“ u našoj firmi. Trpimo neprijatan ton jer je šef danas nervozan. I niko ne pita zašto, niti se buni.
Takva okruženja dovode do stalnog pitanje u glavi: jesam li ja luda/lud, ili su oni? Da li je normalno da mi šef piše u ponoć? Možda je stvarno mnogo važno Da li sam ja preosetljiv/a jer me boli kako se razgovara na sastancima? Svi ostali to podnose, pa valjda treba i ja. Treba da sam “čvršći/a”.
I tu počinje tihi rat. Spolja radiš ono što se od tebe očekuje. Iznutra se nešto buni. Taj raskorak između onoga što osećaš i onoga što radiš troši ogromnu energiju, iz dana u dan. Ne vidi se uvek spolja, ali se oseća i počinje da se pokazuje uveče kad ne možeš da zaspiš. Vikendom, kad nemaš snage ni za šta. U telu, koje polako počinje da prijavljuje neki problem. Tako se najčešće stiže do sagorevanja.
Milgramovi učesnici su u laboratoriji proveli sat vremena. Mi u takvim okruženjima provodimo godine.
Test normalnog: kako da proveriš da li je nešto zaista u redu
Kad nešto dugo traje, prestaneš da ga vidiš. Zato su ti potrebna pitanja koja te izmeste iz navike. Izaberi jednu stvar u svom poslu ili životu koja ti je „normalna“ i propusti je kroz ovih pet pitanja:
- Test novajlije. Da sam tek danas došao/la ovde, da li bi mi ovo bilo čudno?
- Test prijatelja. Da mi prijateljica ovo ispriča o svom poslu, šta bih joj rekla?
- Test naglas. Da li bih mogao/la mirno da objasnim ovo pravilo nekome spolja, a da ne zvučim kao da se pravdam?
- Test prve sitnice. Kad je ovo počelo? Koji je bio prvi mali izuzetak na koji sam pristao/la?
- Test tela. Kako se moje telo oseća kad mislim o ovome? Umor, napetost i nesanica su često prvi znak da je granica odavno pomerena.
Ako je odgovor na bar dva pitanja „ovo nije u redu“, zastani. Prestani da se pretvaraš da je normalno. Svaka promena počinje tu.
Šta je u tvom okruženju toliko normalno da više ne primećuješ da je loše po tebe?
Ovaj tekst je nastao iz jedne Analogične priče, mog njuzletera koji svake nedelje šaljem mejlom. U njemu pišem priče iz posla i svakodnevnog života koje nam pomažu da bolje razumemo stres i sebe. Javljam i kad izađe nova BizBalans epizoda: ko je gost ili gošća i koje lekcije iz razgovora vredi poneti.
Ako želiš da ih dobijaš, prijavi se na Analogične priče.
